Misli

Možda smo mislili da smo sve već rekli
i da više i nemamo šta nekome da damo.
Život nam skreće misli na drugu stranu,
nismo ni svesni da o tome slučaj odlučuje samo.

Sve u nama ostavljeno, zapačećeno i zaboravljeno,
sve što nas je bolelo i peklo,
svoj način pronalazi samo
kako bi i dalje živelo i teklo.

Kad bi samo sračunati hteli,
sve što smo uraditi smeli,
da li smo živeli kako smo želeli...
da li bi sve stalo u jedan život celi?
Ili bi osetili kako nam se srce slama
što sve ono što smo bili
staje u samo nekoliko meseci ili dana.

Da li smo bili kao pas na kratkom lancu
što život provodi u blatu,
da li smo živeli u sjaju i zlatu,
Koliko smo teških reči nekome rekli,
koliko puta se i sami "opekli",
koliko smo voleli i praštali,
koliko smo stvarno živeli...
a koliko maštali.

Da li u nama snage ima
za nove izazove i iskušenja,
Ima li u nama još žara
za nove želje,nežnosti i htenja.

Može li nas nešto još
skrajnuti sa puta...
Imamo li volje - u inat svemu,
da naša duša i dalje
bezbrižno i slobodno luta!

Ili mislimo da možemo
od svega okrenuti glavu,
ništa više ne reći.
Nastaviti kao do sada,
ni jednu više granicu ne preći,
zaboraviti da je život
od nas i jači i veći.

Možemo li se izgubiti i pronaći,
dići glavu dok na nas padaju kapi kiše.
Ili dušu svoju zatvoriti,
da nešto slično ne osetimo nikada više.

Slučaj zaboravljenog spiska

Jednostavno obožavam da pravim spiskove!
Razne, pa makar i one najmanje od dve, tri stavke.
Volim da mesecima unapred smišljam šta ću da nosim na letovanje, pa pravim sekcije "za plažu", "za uveče", "za putovanje"...
S vremena na vreme volim da popišem svu svoju kozmetiku i parfeme, opet po sekcijama, "za lice", "za telo", "parfemi"...
Čim se ide u neku nabavku spisak se obavezno sastavlja, ponekad i neki dan ranije. Dok taj spisak nije konačan, jer se uvek nešto doda, nešto precrta, sve se piše na jednom papiru a onda kad sam sasvim sigurna da je spisak kompletan, prvo ga prepišem na nov čist list papira jer mi moj opsesivni karakter ne dozvoljava da spisak bude neuredan, pa tek onda krećem u kupovinu.
Drugi razlog je što izuzetno volim da pišem i ako nešto dobro radim onda je to pisanje. Naime, imam lep rukopis i bez lažne skromnosti, vrlo sam ponosna zbog toga.
Nije teško pogoditi da sam upravo ja bila ta koja je na početku svake školske godine ispisivala imena učenika u dnevnik, a kako se koja školska godina završi, pisala sam i đačke knjižice.
Volim da pravim spiskove svih nezaboravnih događaja, spiskove sanjanih destinacija...pa ipak, moji omiljeni spiskovi su oni koji se odnose na knjige.
Uvek u pripravnosti imam bar jedan spisak onih knjiga koje želim da pročitam. Tu, opet imam spisak knjiga koje želim da kupim i spisak knjiga za biblioteku.
E tu već nastaje problem...kod tog bibliotekarskog spiska.
Iz nekog razloga, još uvek neznanog i misterioznog, upravo taj spisak skoro uvek zaboravim kad krenem u bublioteku!
Sve to i ne bi bilo toliko problematično da bibliotekarkama ne moram na sve moguće načine da objašnjavam šta želim.
Nebrojeno puta do sada mi se desilo da bolje znam naziv knjige i ko je izdavač i ostale pojedinosti o knjizi, pa čak i gde bi mogla ta knjiga da stoji u biblioteci, na kojoj polici nego osobe koje u biblioteci rade.
Da sam čekala na gospođe bibliotekarke, mnoge knjige ne bih ni pročitala, jer uglavnom odustanu od potrage čim knjiga nije na polici u ravni s njihovim pogledom.
Velika je poteškoća i kad ih zamolim da pogledaju u svom kompjuteru da li imaju određenu knjigu koju tražim, te mi jedna od njih otvoreno dala savet da sama kući odem na sajt biblioteke pa da znam unapred, da ne mora ona da traži.
Mislim, ipak je prekidam u njenom meditiranju u miru i tišini biblioteke, verovatno...
Upravo zato volim svoje spiskove, pa se sama snalazim, kako znam i umem.
Tu već dolazimo do problema zvanog - zaboravljeni spisak, što mi se upravo i danas (opet) desilo.
Dolazim u biblioteku i shvatam da sam ono glavno zaboravila kući i da ću morati da pitam bibliotekarku za pomoć. Pri tome, zaboravih i ime spisateljice, ali znam ime knjige i ko je izdavač, pa se mislim, to je dovoljno za početak, ostalo ćemo ujedinjenih umova, gospođa bibliotekarka i ja da rešimo. E sad, znam ja, onako, otprilike, kako se preziva spisateljica...afričkog je porekla, pa je malo nezgodno za pamćenje. Ali hoću da pomognem da nađemo knjigu.
Kažem ja gospođi bibliotekarki: "Knjiga se zove tako, izdavač je taj, a mislim da je prezime Ngoči...mislim."
Gospođa bibliotekarka me pogleda pogledom preko naočara, pa me pita: "Mislite, Nagoči?"
"Ne znam šta da mislim" odgovorih ja "ali vi verovatno znate. Ja znam naziv knjige".
Pogleda me ona pa kaže "Da ipak pogledamo u kompjuter".
"Da pogledamo" odgovorih ja.
I pogleda ona, pa mi reče značajno: "Zove se Čimamanda Ngozi Adiči. Uopšte nije Ngoči".

"Pa nije ni Nagoči" rekoh ja da joj ne ostanem dužna, "ali sam znala da ima neko slovo Č u imenu"
Na kraju se ispostavilo da tražene knjige i nema, a da su ostale knjige, gospođice Ngozi na čitanju.
Da li shvatate šta želim da vam kažem? Sa kakvim predznanjem čovek treba da ide u biblioteku ako nema spisak?
Pre par meseci sam tako pitala za knjigu "Kafić ispod mora" koju je napisao Stefano Beni.
Pošto je nemaju u svojoj evidenciji, ali imaju od istog autora knjigu "Priče iz kafića", gospođa bibliotekarka je pokušala da me ubedi da ova knjiga koju ja tražim ne postoji i da sam sigurno mislila na knjigu koju oni imaju u svojoj kartoteci.
"To što je vi nemate u vašoj filijali, ne znači da ona ne postoji i da je čovek nije napisao" rekoh.
Pri tome, čak sam imala i spisak kod sebe.
Pitam se samo, ponekad tako, šta one zapravo rade u biblioteci... nikad nisam nijednu videla sa knjigom ispred sebe, uvek nas žurno opominju da im je uskoro pauza i da požurimo (pauza u biblioteci! od čega?!), uglavnom su nezainteresovane i sve im je teško.
Ali to je sad već neka druga tema.
Uglavnom, vratih se ja kući sa Heseom i Selindžerom da se malo prisetim mladih dana, a spisak... evo ga, tu je, ispred mene.