Galerija

Bilo je to jednog od onih teških prolećnih sparnih dana kada tamni oblaci puni kiše čitav dan preteći nisko stoje na gradom, a sunce tek s vremena na vreme promoli svoje zrake.
Od onih dana kada kao da se godišnja doba menjaju u par sati, pa se iz kuće mora izaći sa jaknom, naočarima za sunce i kišobranom, sve to - za svaki slučaj.
Njoj je taj dan bio nekako posebno težak, ne samo zbog tog vremena, već zbog nekog svog unutrašnjeg pritiska i nemira. Zbog neizvesnosti i strpljenja koje je morala da ima tih dana, a samo strpljenje joj nikad nije bila jača strana i posebno joj je teško padalo, možda najteže od svega ostalog. I baš u tim danima, od nje se očekivalo da bude strpljiva beskrajno, što ju je dovodilo do granica razuma i izmorilo više od bilo kakve fizičke aktivnosti. Jer raditi nešto fizički, ići s jednog kraja grada na drugi, brinuti o nekom... baš to kao da joj je davalo neku dodatnu snagu, ali razmišljanje i umna konstantna briga tih dana, to je bilo ono zbog čega se osećala umornom i praznom većinom vremena.
I baš tog teškog dana, sa svim tim niskim oblacima nad gradom, težinom svojih misli i umorom, rešila je da ode do svoje najdraže galerije u gradu, na jedan od onih događaja koji okupljaju neki umetnički svet od pisane reči, rokenrola, glumišta i pesništva.
Među svim tim svetom te večeri, u toj galeriji, gostovao je i pisac čiju je novu knjigu htela da kupi.
Neko sa strane to svakako ne bi mogao da razume, da zbog jedne knjige ide umoran do grada, umesto da malo "spusti loptu" i odmori.
Ali, za nju, to je bio način da odmori. Da čuje i vidi nešto dobro i lepo, da stvori zalihe duševne hrane od koje će živeti bar nekoliko narednih dana.
Nikad se nije plašila svog umora i on je nikad nije sprečio da uradi ono što želi, plašila se grmljavine i mogućeg nevremena, ali čak ni taj strah nije bio dovoljno jak da bi odustala od onog što želi.
Na putu ka galeriji promenila je poslednjih deset evra iz svog šteka, novac joj je tih dana odlazio nemilice na neke manje lepe stvari, kao da joj je klizio kroz prste nezaustavljivo, a ona ništa nije mogla da učini da to spreči.
Novac za nju nikad nije imao preteranu važnost, ali znala je dobro kakvu glavobolju može da izazove njegov nedostatak! Takođe, nikad nije mogla da shvati ljude koji su dopuštali da ih novac menja i oblikuje kao da su od bezlične gline, da pravi od njih sebične, a razmetljive osobe, ironične i samožive. Ista stvar bila je i sa slavom... ili bar onim što su mnogi mislili da jesu. Da li je moguće, uvek se pitala da ljudi postanu slepi za sve ostalo, kad bar na par trenutaka pomisle da su zbog nečega slavni... jer uglavnom ta slava uvek i jeste bila samo pomisao, u svakodnevnom životu - čast izuzecima. Misao kao i svaka druga, koja vrlo brzo može da se promeni, baš kao i vreme.
Promenivši novac, lagano je odšetala do galerije glavnim beogradskim ulicama, usput prošavši i kroz jedan od centralnih gradskih parkova, kako bi bar malo uživala u zelenilu i mirisima proleća.
Ispred i u samoj galeriji već je bilo dosta okupljenog sveta, ljudi koji su se uglavnom već poznavali međusobno, neko je nešto napisao, neko je nešto otpevao...bio poznat po ovom ili onom.
One koji se nisu poznavali međusobno, upoznavali su oni koji znaju i jedne i druge.
Bilo je tu poznatih lica, poput par voditeljki, glumica, nekih poznatih tv osoba, rokera, jednog starog cenjenog pesnika bez čijih se pesama detinjstvo uglavnom nije moglo ni zamisliti.
Ona sama nikome od prisutnih nije bila važna u tom smislu, niti u bilo kom drugom, ali to joj i nije bilo mnogo bitno. Pozdravila se sa par onih koje znala iz viđenja i posmatrala ljude oko sebe.
Gledala je kako konobari promiču sa punim čašama i kako se te čaše brzo prazne, kao i sto sa posluženjem. Ona sama poslužila se jednom flašicom vode, nekako više zbog nalepnice na njoj nego zato što je nešto bila žedna.
Osluškivala je ljude oko sebe, gledala u tog ostarelog pesnika koji je sedeo u uglu i zbog njega joj bi neka tuga oko srca... setila se kako su tog starog dobrog čiku pre par  meseci napali nevaspitani klinci, male ulične bitange i gledala ga je sada kako sedi tu, poguren i starački sitan, a opet veći od svih njih zajedno u toj prostoriji.
Posmatrala je  neke osedele i izborane rokere svoje mladosti ( idole nikad nije imala ), kako se rukuju i onako matori pokušavaju da izvedu neke mladalačke fore i to joj bi nekako tako... gledala je kako rokenrol umire tu pred njenim očima - možda je to najbolji opis.
Gledala je kako svi oko nje, naizgled nonšalantno, šetkaju sa čašama vina, a eto, ona se čak i po tome razlikovala od njih, jer alkohol nije pila, čak je i obična čaša vina nekad znala da joj smeta, a naročito nekih teških dana.
Nije bila poznata, nije pila, nije stajala kraj stola sa posluženjem, nikome nije bilo bitno da je slika... nije bila jedna od njih.
Ali, to nije bilo ni važno. Nije bila ni željna da je neko zna, ono čega je ona bila žedna, bila je lepota.
Lepota trenutka, stihova, dobrog zvuka i lepe reči od koje duša zatreperi.
Pisac kog je poznavala od ranije i pratila njegov rad, kurtoazno je izrazio zadovoljstvo što je vidi i spustio pogled na svoji mobilni, opet. Ni to joj nije smetalo. Svakako je nameravala da kupi njegovu knjigu, jer piše baš onako, po njenom ukusu.
Dok joj je potpisivao knjigu, nešto kasnije, razmišljala je kako on sigurno ne zna kako je upravo zbog njega razmenila poslednju deseticu koju je imala u tom momentu. Tiho joj je rekao ono što joj sigurno ne bi rekao pred drugima, pred svojim poznanicima muzičarima i glumcima, da mu obavezno javi svoje mišljenje o novoj knjizi jer je ona uvek iskrena prema njemu.
Gledala ga je kako joj to govori i u jednoj ruci i dalje držeći nonšalantno čašu vina, kao da je produžetak njegove ruke, drugom rukom spušta njenu olovku u svoj džep.
Njenu olovku, koja tako lepo i tanko piše, koju je uvek nosila sa sobom, uz svoj mali crveni notes, u koji je beležila sve svoje misli koje bi joj pale napamet negde usput, u prevozu, u čekaonici kod doktora, u šetnji... on je i dalje pričao nešto, valjda osećajući obavezu da joj ukaže sitnu pažnju zbog kupljene knjige, a ona je gledala svoju olovku u njegovom džepu i mislila kako je nepovratno izgubila. Bilo je sramota da mu je traži natrag, kao što je mnogo puta bilo sramota u životu da traži ono što joj pripada. I zato je rešila da se oprosti od nje, bezglasno, gledajući u njen narandžasti vrh.
Neki pank bend cepao je u pozadini svoje glasove i instrumente, dok se ona opraštala od svoje olovke i dok je pogledom pratila starog pesnika kako, sam, polako odlazi u veče.
Došlo joj je da mu priđe i da ga prevede preko ulice, da ga bezbedno otprati do kuće, da ga zamoli da joj odrecituje neki od stihova zbog kojih je vredelo odrasti u osobu kakva je postala i da mu kaže kako sada i sama zna da se život uglavnom sastoji od fora i fazona.
Stajala je još malo na pločniku ispred, društvo se razilazilo, galerija se praznila.
Tik pored nje stajali su momci poznati iz aktuelne humorističke emisije na tv-u, ali ni to joj nije bilo bitno, jer televiziju više uopšte skoro i da nije gledala.
Znala je neke osobe koje bi sigurno bile presrećne da se slikaju sa njima, jer su baš super i kul, ali njoj su izgledali sasvim obično to veče.
Lepo je dok nešto radimo radi lepote u sebi, ali kad počnemo to da radimo da bi se dopali drugima, lako je zaboraviti se, zaboraviti kakvi smo u stvari, šta je to zbog čega radimo ono što radimo i odjednom naš stav više nije stav, već poza.
Odjednom se osetila oslobođeno. Čak je i neotvorenu flašicu vode vratila na sto sa posluženjem.
Krenula je ka autobuskoj stanici, udišući miris beogradskih lipa koji je tako volela, u ruci je nosila potpisanu knjigu i sa smeškom mislila kako će njena olovka ipak biti od neke koristi to veče, kako će još neke knjige biti potpisane zahvaljujući njoj.
I znala je. Koliko god da je malo novca imala i koliko god toga nije mogla sebi da priušti, da ono što su drugi morali da plaćaju novcem, ona je to već imala u sebi.
Umor više nije osećala, težina dana je nestala pred lepotom mirisne prolećne noći.
Dobila je i ovaj put ono što je želela. Zalihe duševne hrane te večeri sasvim sigurno potrajaće bar narednih desetak dana, a možda i duže.
Pogledala je u nebo. Bilo je skroz vedro. Na njemu se video mladi mesec sa severnjačom, svojom zvezdom vodiljom.

LU

Potpisivao je knjige u jednoj od retkih nezavisnih knjižara u samom centru grada, te 2010-e.

Bilo je to onih dana kad sam još uvek radila na poslu sa nezahvalnim radnim vremenom ( i još nezahvalnijim poslodavcem) te sam morala da kradem sopstvene slobodne trenutke za događaje koje ne želim da propustim, a potpisivanje knjiga Erlenda Lua, svakako je bio jedan od tih.

Prvu njegovu knjigu "Naivan. Super." kupila sam, moram priznati, bez ikakvog znanja o samom njenom autoru. Dopale su mi se korice, zelenilo na njima i plišani meda u uglu, a najviše mi se dopao sam naziv. Naivan - pa još super!

To mi je delovalo baš onako blisko i poznato, jer me lično, ta naivnost čitav život prati (što bi rekli stari, tako ću jednog dana i umreti), pa sam eto htela da pročitam kako je to kad je neko drugi naivan i to smatra za nešto super.

Tako sam se prvi put susrela sa gosn-n Luom i njegovim stilom pisanja, koji me je osvojio na prvo čitanje.

Druga knjiga koju sam kupila bila je "Dopler". 

Onda sam shvatila da u mojoj biblioteci imaju sve njegove knjige, te sam tako rešila da uštedim koji dinar i da ostale naslove uzimam iz biblioteke i mislim da je to sasvim ok, jer je uživanje podjednako.

Da se vratim na početak priče, na potpisivanje knjiga.

Bilo nas je dosta, gužva je bila velika, stajali smo u redu ispred knjižare, koji je potom, unutar knjižare vijugao između polica, sve do stola za kojim je Lu sedeo.

Dugo se čekalo. Bolele su me noge od stajanja na poslu i žurbe da ne propustim potpisivanje, ali kao i mnogo puta pre i kasnije u svom životu, preovladala je istrajnost da dođem do onoga što želim.

Ljudi u redu su bili raspoloženi, niko se nije gurao, svi smo strpljivo čekali, stiskajući svoje primerke knjiga za potpis.

Sam Erlend delovao je pomalo nezainteresovano ili je možda samo bio iznenađen brojem ljudi koji su došli. Uglavnom, nije se preterano osmehivao i nije se trudio da nam se dopadne više od svojih knjiga, što je meni bilo apsolutno kul. Pravi tip sa severa!

Nije baš bio raspoložen ni za slikanje. Lenjo bi ustao, kad bi ga neko od fanova zamolio za zajedničku fotku i dok bi se čitaoci razdragano osmehivali i pozirali, on bi gledao u objektiv aparata svojim ravnim, "luovskim" pogledom.

Zato ga nisam ni pitala da se slikamo. Nije mi ni bilo važno.

Čak nisam s njim ni razgovarala, osim što sam mu rekla svoje ime radi potpisa, dok je devojka ispred mene s puno oduševljenja pokušala da mu objasni koliko ona voli njegove knjige.

Da li treba da napišem kako je kao odgovor dobila ravnu liniju pogleda Erlenda Lua?

A meni se baš dopao takav. Jer piše tako da uopšte i ne mora da se osmehuje!

Juče popodne pročitala sam njegovu knjigu "Popis" i mogu slobodno reći, da nisam mogla bolje da provedem oblačno i nedefinisano majsko popodne.

Knjiga je kratka, brzo se čita, zabavna je beskrajno, u njoj preovlađuje prepoznatljivi "luovski" stil, gorko slatke životne istine...još jedna od onih knjiga posle koje poželite da unesete malo nestašluka u sopstveni život.

Da popijete čašu vina i nazdravite životu, iako ste pre toga popili lek protiv glavobolje, pa onda krene još više da vam se vrti u glavi, spremite kalorijsku bombu za večeru, pohovane tikvice i pržene mlade krompiriće sa sve belim hlebom (dobro, bilo je i salate uz to)...da malo zanemarite sve ono zdravo i dobro u životu i da malo budete svoji, pa makar po pitanju hrane.

Pustite da vas ponese knjiga, da malo budete lucidni, da se saživite sa junakinjom romana, da se izmestite iz sopstvene stvarnosti...

Šta, hoćete da mi kažete da se vama to nikad nije desilo? Da vas po završetku čitanja neko vreme ne obuzme i ne drži raspoloženje iz knjige?! I da onda malo pustite mašti na volju i onako za sebe, glumatate da ste i sami lik iz romana?

 E, pa dragi moji, reći ću vam jednu stvar - to vam je onda kao da tu knjigu niste ni čitali!

Kao jedan mali život koji vam je promakao, a da ga niste ni osetili.

Nada(nje) ili kako je opera ušla u moj život

Još kao tinejdžerka sam za rođendan od najboljeg druga dobila kasetu sa klasičnom muzikom, pod nazivom "Muzika raspoloženja".
Na njoj su bile obrade svetski poznatih operskih arija u izvođenju revijskog orkestra i hora RTSA ( radio televizija Sarajevo).
Eto tako sam ja u tom periodu odrastanja, tih lepih osamdesetih, slušala red italo disko muzike, red popa i roka, red opere :-)
Tu kasetu čuvam i danas, jer sam osoba koja čuva svoja sećanja.
Ali,tu ne počinje moje interesovanje za operu!
U Temišvaru, lepom gradu, "malom Beču" kako ga još zovu, u kom sam provodila dobar deo detinjstva, u samom centru, na Trgu pobede, postoji lepa i velika zgrada Nacionalne rumunske opere koja me uvek privlačila svojim izgledom, plakatima koji najavljuju predstojeći repertoar, velikim stubovima i lukovima i velikim ulaznim vratima...i uvek kad sam prolazila tuda zamišljala sam kakav se to čaroban krije iza tih tamnih vrata, meni nedostupan u to vreme, jer oko mene nije bilo poklonika opere.
Znala sam samo da unutra, u toj velelepnoj građevini, u orkestru Opere, svira moj uja Branislav, neko koga u životu nisam često viđala, ali sam ga uvek volela na poseban način. I uvek kad bi neko spomenuo kako Branislav Petrov radi u Operi, ja bih ga zamišljala u crnom fraku, sa leptir mašnom, otmenog i elegantnog, sa njegovim lepim plavim očima.
Godinama, zaista godinama, maštala sam da bar jednom uđem u tu zgradu!
Ali,kako sam odrastala, sve sam ređe odlazila u Temišvar, tako da je prilike za ostvarenje te želje bilo vrlo malo, dok je u jednom periodu, uopšte nije ni bilo (prilike, a ne želje), jer po odrastanju, svim odraslim obavezama i nedostatku vremena koje te obaveze donose, godinama nisam bila u Temišvaru.
A onda, kao dokaz da čovek nikad ne treba da prestane da veruje u svoje želje (čak i kad odraste) u moj život vratila se moja sestra Nada.
Nada Petrov, ćerka uje Branislava, u svakom smislu ličeći na svog tatu - po prelepim plavim očima, dobroti i blagosti koje nosi u svojoj duši, eleganciji i talentu za muziku.
Nada je, poput svog oca, završila muzički fakultet i svira violinu. Kad ona zasvira, kao da započne neku sopstvenu bajku, u kojoj se kao čarolijom, nađu svi koji je slušaju! A ona sama živi svoju muziku i to tako predano, odgovorno i strasno!
Nada, prva violina moga srca.
I nema lepšeg i opuštajućeg prizora, nego kad na koncu dana, posle svih proba, predstava, časova...Nada uveče dođe kući, spusti violinu, pusti klasičnu muziku i zatvorenih očiju proživljava svaki ton i notu...a vi sedite preko puta nje i posmatrate je, razmišljajući kako mora biti divno poznavati i razumeti taj tajni jezik muzike.
Nada je, poput svog tate, član orkestra Nacionalne rumunske Opere (između ostalog).
Sva moja nadanja da ću jednog dana ući u tu čarobnu zgradu, ostvarila je Nada!
Tako da je moj prvi pravi susret sa operom bio upravo onog dana kada me Nada uvela na probu "Fausta".
Sama zgrada iznutra, bila je još lepša nego što sam zamišljala, sve te duge godine unazad.
Ali odjednom, tu je počelo da se odvija nešto novo...otkrila sam da ja zaista volim operu! Ono što se odvija na samoj sceni!
Bila je to čak obična proba, bez kostima, sa povremenim prekidima, radi savetovanja sa dirigentom, ali meni to ništa nije smetalo... ja sam tako lako, kao da sam uvek tu i pripadala, "skliznula"  u čarobni svet opere!
Taj se osećaj rečima ne može opisati. Sada znam da TO nešto ili osetite ili ne...moćni glasovi operskih pevača, scenografija , raskošni kostimi i šminka, priča koja vas ponese, tera da zadržite dah i treperite celim svojim bićem.
Draga moja Nada, koja me probudila iz sveta realnosti... običnosti!
Koja me naučila da ne moram znati jezik nota da bih osetila svu lepotu i raskoš klasične muzike i opere!
Koja me vratila pozorištu posle dugog niza godina!
Sada, sa velikom radošću odlazim da slušam operu, kad mi se za to ukaže prilika.
Početnik sam još uvek u toj svojoj ljubavi, ali ne smeta... uživam polako, često slušam operske arije preko radija i pevušim za svoju dušu.
I dalje u mojoj najužoj blizini nema većih poklonika opere, ali meni to ne smeta...srećna sam što ja imam taj dar da je osetim i volim, što prepoznajem svu njenu lepotu.
Uživam u uspesima moje Nade, podržavam mog prijatelja, mladog operskog pevača, na putu njegovog napretka, kog mi je sudbina donela onda kad je i opera ušla u moj život... radujem se svakom susretu sa njenom magijom.
Nada(nje) kao deo jednog izuzetnog, magičnog i lepšeg sveta.

Pismo

Mila dušo moja,
znam da me već neko vreme nema dovoljno za tebe, onoliko koliko je to tebi potrebno... onoliko koliko nam je to obema potrebno!
Znaš i sama koliko želim da budem sa tobom, da ti posvećujem svoje vreme, da te pazim i da ti ugađam sada kad sam spoznala svu tvoju lepotu i sve ono novo i dobro što mi otkrivaš svaki put kad smo zajedno.
Dugo smo se tražile po ovom velikom, neshvatljivom svetu, a taj osećaj radosti kad sam te pronašla ne mogu rečima ni opisati! Ali, tebi i ne moram, jer i ti si to isto osetila... znam da jesi!
Osetilo se to u vazduhu i lepoti onog divnog sunčanog decembarskog dana kada smo zajedno, ruku pod ruku šetale parkovima našeg detinjstva, pratile utisnute tragove tramvajskih šina koje vode do kraja našeg detinjstva u kom smo zajedno odrastale, ka kapiji iza koje je ostalo naše detinjstvo, sećaš se... sve one knjige u koje smo se udubljivale tokom dugih dana letnjih raspusta, ispod onog dedinog oraha, za koji nam je vezivao platnenu ležaljku, čitanja do mraka, u mirisu velikih rascvetalih hortenzija i baštenskih ruža. Sećaš se kako smo ih zalivale svako veče iz velike metalne zelene kante pune vode, koja je u to vreme bila preteška za nas, pa se voda prelivala na sve strane po dvorištu, te je za same cvetove ostajalo premalo vode, ali je cveće zahvalno upijalo tu vodu i sa zahvalnošću cvetalo i mirisalo za nas... sećaš se onih ukradenih krušaka iz komšijske bašte, razbijenog prozora u igri, kad nismo smele da priznamo da smo nas dve krivci... mirisa majkinog špajza koji nas je mamio svojim sadržajem, kao pod konac poređanim teglama džema od šljiva i kajsija i kompota od belih trešanja... vangle pune mirisnih vanilica, malenih, gospodskih, ne većih od naprstka, činije pune šne nokli ostavljenih da se hlade, na stolu sa mušemom, za posle ručka, jer se slatkiši ne smeju jesti pre, da se ne pokvari ručak.
Naravno, da smo ih krišom jele i pre... sećaš se kako smo krišom od svih, ulazile u špajz, da uzmemo neki slatki zalogaj... a ponekad samo da bismo osetile svežinu te male, mirisima ispunjene prostorije.
Sećaš se kako su nas plašili da ćemo, ako budemo nevaljale, spavati u tom špajzu, a mi smo onda znale često preko dana da u mraku stojimo u špajzu, osluškujući šta je to tako strašno u njemu!
Znaš da još pamtim trenutke kad smo se nekad osećale najbezbednije, baš u mraku tog špajza?
U tom malenom prostoru, ispunjenom slatkastim mirisom vanile, voća i biljnih začina?
Kažu da smo kao sasvim male, znale da budemo vrlo svojeglave, ali i hrabre, nismo se plašile bola i mraka poput većine druge dece i volele smo da maštamo do besvesti!
Sećaš li se da smo još tada počele da pišemo priče u kojima smo glavne junakinje nas dve, vođene svim onim knjigama koje smo čitale? Kako su samo stariji brinuli da "kvarimo oči" od tolikog čitanja, a nama je bilo svejedno šta pričaju, jer mi i nismo bile tu, već u nekoj zemlji čuda, nekoj zaboravljenoj zemlji, nekom svetu u kome se može leteti i biti nevidljiv.
Eh, draga moja, vidiš da se sećam svega i mnogo više od toga!
Hoću da ti kažem, nemoj biti tužna što me ovih dana nema baš uvek za tebe, što smo propustile neke predstave koje smo želele da pogledamo ovih dana i neka kratka putovanja o kojima smo maštale. To što si ponekad sama, ne znači da si usamljena. Mislim na tebe čak i onda kad sam preumorna da ti se javim bar na kratko. Znam da to što ti ovih dana kupujem neke lepe knjige, omiljene časopise, neke sitnice, lepo upakovane kremice, ne može da zameni naše zajedničke trenutke, ali te molim da me razumeš, da mi budeš podrška u danima koji su pred nama, da mi pružiš tihi zagrljaj kad budeš primetila da mi je potreban i da mi jako stisneš ruku ako primetiš da počinjem da klonem i posustajem, da me vodiš onda kad se budem osetila izgubljenom.
Znaš da smo sada potrebne njoj, našoj mami, jer kao što si ti deo mene i uvek u meni, tako smo obe deo nje i ona je najveći deo nas.
Seti se čega se ona sve odrekla zbog nas, da bismo danas bile tu gde jesmo i da bismo sada mogle mi da budemo tu za nju, pred njenim najvećim životnim izazovom.
Znam, drugačija je od nas, nije nas uvek razumela, vrlo često nam je govorila, a i sada to radi, kada ćemo prestati da fantaziramo i kad mislimo da već jednom odrastemo, da li smo svesne koliko godina imamo i da više nismo male... a opet nas tretira kao da jesmo, sto puta je u stanju da nam ponovi jednu istu stvar, da nam govori da dobro prebrojimo novac kad idemo u kupovinu i da uveče kad se vratimo kući iz izlaska, pogleda na sat.
Ali, oprostile smo joj sve ono što nas je bolelo i puštamo je da nas i dalje posmatra na svoj način, iako nekad negodujemo i durimo se međusobno. Jer nas je ona rodila i jer jednog dana bez nje ovaj svet više nikad neće biti isti. Jer ona ima samo nas, mi smo njen svet.
Mi smo njeno utočište, njeno skrovište od bola i tuge, od loših misli, njen maleni špajz ispunjen poznatim dragim mirisima, u danima koji dolaze, kada će je okruživati miris joda i lekova.
Njeno svetlo koje može da upali kad se uplaši mraka. Duša njene duše.
I zato, mila moja dušo, razumi me što neću uvek biti raspoložena da uživamo u našoj slatkoj dokolici u danima pred nama.
Daj mi dovoljno ljubavi, snage i strpljenja da istrajem u izazovu koji je kao meteor hiljadu puta veći od nas, krenuo ka nama, u nadi da će nas promašiti za milion svetlosnih godina.
Da ćemo pobediti realnost bez pada i ožiljaka.
Volim te.