Juče sam bila u ateljeu. Pravom umetničkom ateljeu!
Neki bi možda rekli - kakav atelje, pa to je samo jedna veća podrumska prostorija, podeljena na dva dela, sa mirisom memle, ponekim paukom i njegovim mrežastim vezom, sa malenim prozorima i metalnom rupičastom mrežom na njima.
To su, ti ljudi koji tako misle, sasvim izvesno, neki ljudi koji ne vide srcem, pate od nedostatka mašte, a mišljenje donose letimično i prebrzo.
Pravo stanje stvari je sasvim drugačije.
Jer u toj, jednoj od najstarijih novobeogradskih ulica, u jednoj višedecenijskoj nekolikospratnici, skriven od pogleda radoznalaca, među zelenilom koje prkosi vrelom asfaltu i usijanoj nebeskoj zvezdi, nalazi se Taj divni atelje.
Nije do njega baš tako lako ni stići, stari interfon je taj koji odlučuje da li ćete biti primljeni, da li ćete sići tih nekoliko stepenika ispod zemlje i stići do pravih vrata.
Vrata jednog posebnog sveta, Mišinog i Nadicinog.
Mišin deo sveta je nekako više muški kako i priliči jednom Miši, ali ono što me je juče dovelo na to čarobno mesto, to je onaj deo sveta koji pripada Nadici Umetnici.
Neko iz one, već pomenute grupe ljudi, možemo ih zvati i "letimični posmatrači", možda bi na prvi pogled pomislio da je Nadica osoba kao i svaka druga, neko pored koga su prošli ko zna koliko puta na ulici, proveli vreme čekajući u istom redu u prodavnici, vozeći bicikl pored reke, šetajući Savamalom... ali, nama je ovde sasvim jasno da je reč o jednoj posebnoj osobi, o Umetnici.
To se vidi u njenom živom pogledu, u razgovoru, u prijatnosti i udobnosti prostora i vremena koje provedete sa njom. I u svemu onome što Nadica zamisli i svojim prstima izvaja.
Da me je neko pitao nekad, kako zamišljam izgled jednog umetničkog ateljea, ja bih rekla - eto, baš tako, isto kao Taj divni atelje!
Zidova oblepljenih posterima i flajerima koji najavljuju razne prošle i buduće izložbe, okačenim razglednicama sa crtežima svuda okolo, dok se na policama baškare knjige, figure, alatke za rad, tanjir za oblikovanje figura i jedna velika peć za keramiku skrivena u uglu prostorije.
Peć iz koje kao nekom magijom izlaze lepi beli pečeni komadi , koji se potom glaziraju poput nekih velikih oblih puslica. Sve ono što Nadica izmašta i svojim rukama oživi.
A toliko je toga lepog što je osmislila i napravila, gde god da pogledate oko sebe, u tom ušukanom prostoru, sa pogledom na zelenilo i prijatnim mirisom memle, tek toliko da podseti na detinjstvo.
Brzo ćete uočiti kako vas iz jednog ugla posmatra par raskošno oblih, elegantno popunjenih keramičkih gospođica, koje provode to vrelo letnje popodne u kafenisanju i kikotanju, prekinuvši ga tek da vas odmere "od glave do pete", kao novu, tek prispelu osobu u Taj divni atelje. Nekoliko brkatih mornara u prugastim teget belim majicama vam šmekerski namiguje iz svog ugla, jer znaju oni već kako bi sve seke najradije ljubile mornare, dok vas par sitnijih i krupnijih riba složno posmatra svojim nemim pogledom, na suvom. Nekoliko lenjo protegnutih mačaka što po pepeljarama, što po malenim keramičkim radio aparatima i miljeima baš kao nekad, nezainteresovano za vas i sve oko sebe, provodi vreme predući i dremajući. Dve kraljice iz suprotnih tabora, blago nakrivivši svoje krune, čekajući ganc glazuru, sa svog mesta vas ljubopitljivo posmatraju, sigurno se pitajući kom kraljevstvu vi pripadate i koje su vam namere. Braća Bosiljčić izviruju iz svoje minijaturne bombondžijske radnje, braća Šljivić vas mame malenim knjigama u svoju knjižaru, dok se kravica Daisy zadovoljno osmehuje sa svog mesta na zidu, kao da je zauzela najbolju ležaljku na plaži.
Ima tu još nekih lepih plavetnih šolja, malenih automobilčića i brodića koji su pošli nekim svojim morima i isto tako malenih keramičkih ankera koji pokušavaju da ih spreče i zadrže u tom prostoru.
A svi zajedno ljuljuškali smo se na talasima popodnevne letnje vreline, pričale su se neke lepe priče, o odrastanju i prijateljstvu, o kreativnosti i pronalaženju lepote u samo naizgled, malim stvarima.
Ne krijem da sam krajičkom oka i ja sama posmatrala one koji mene posmatraju svojim kermičkim okicama, zainteresovana da čujem tihi šapat sa polica i da s vremena na vreme opipam i osetim glatkoću keramičke glazure i u mislima nađem namenu svakoj od figura. U kravicu Daisy sam gledala otvoreno i zaljubljeno "kao tele u šarena vrata" jer sam njen višegodišnji tihi obožavalac!
Jedva čekam novu priliku da svratim u Taj divni atelje, da onako komšijski "banem" na "čašicu razgovora" i sok od limuna, da posmatram šareni svet u kom, u harmoniji "žive" neki keramički ljudi, životinje i stanovnici mora, bez obzira na veličinu, vrstu i status.
Za ovu priču izuzetno je bitno spomenuti da Mišina radionica i Nadicin atelje čine jednu celinu (baš kao što i njih dvoje zajedno čine jednu savršenu celinu u životu), u kojoj oni provode dane radeći, uživajući u svojim zajedničkim trenucima, u deljenju obroka u pauzama stvaranja, sanjajući i ostvarujući neke svoje snove... ne bih sada znala, a i da znam, ne bih vam otkrila te snove, jer su oni samo njihovi. Pa ipak, mogu da vam otkrijem jedan, ostvaren, najslađi od svih! Sigurna sam da su ga Miša i Nadica baš takvog zajedno izmaštali. Ime mu je Boško i neodoljiv je!
Ali, to je već neka druga priča :-)
*Fotografije preuzete sa FB profila Nadežde Đukanović Pantelić
Neki bi možda rekli - kakav atelje, pa to je samo jedna veća podrumska prostorija, podeljena na dva dela, sa mirisom memle, ponekim paukom i njegovim mrežastim vezom, sa malenim prozorima i metalnom rupičastom mrežom na njima.
To su, ti ljudi koji tako misle, sasvim izvesno, neki ljudi koji ne vide srcem, pate od nedostatka mašte, a mišljenje donose letimično i prebrzo.
Pravo stanje stvari je sasvim drugačije.
Jer u toj, jednoj od najstarijih novobeogradskih ulica, u jednoj višedecenijskoj nekolikospratnici, skriven od pogleda radoznalaca, među zelenilom koje prkosi vrelom asfaltu i usijanoj nebeskoj zvezdi, nalazi se Taj divni atelje.
Nije do njega baš tako lako ni stići, stari interfon je taj koji odlučuje da li ćete biti primljeni, da li ćete sići tih nekoliko stepenika ispod zemlje i stići do pravih vrata.
Vrata jednog posebnog sveta, Mišinog i Nadicinog.
Mišin deo sveta je nekako više muški kako i priliči jednom Miši, ali ono što me je juče dovelo na to čarobno mesto, to je onaj deo sveta koji pripada Nadici Umetnici.
Neko iz one, već pomenute grupe ljudi, možemo ih zvati i "letimični posmatrači", možda bi na prvi pogled pomislio da je Nadica osoba kao i svaka druga, neko pored koga su prošli ko zna koliko puta na ulici, proveli vreme čekajući u istom redu u prodavnici, vozeći bicikl pored reke, šetajući Savamalom... ali, nama je ovde sasvim jasno da je reč o jednoj posebnoj osobi, o Umetnici.
To se vidi u njenom živom pogledu, u razgovoru, u prijatnosti i udobnosti prostora i vremena koje provedete sa njom. I u svemu onome što Nadica zamisli i svojim prstima izvaja.
Da me je neko pitao nekad, kako zamišljam izgled jednog umetničkog ateljea, ja bih rekla - eto, baš tako, isto kao Taj divni atelje!
Zidova oblepljenih posterima i flajerima koji najavljuju razne prošle i buduće izložbe, okačenim razglednicama sa crtežima svuda okolo, dok se na policama baškare knjige, figure, alatke za rad, tanjir za oblikovanje figura i jedna velika peć za keramiku skrivena u uglu prostorije.
Peć iz koje kao nekom magijom izlaze lepi beli pečeni komadi , koji se potom glaziraju poput nekih velikih oblih puslica. Sve ono što Nadica izmašta i svojim rukama oživi.
A toliko je toga lepog što je osmislila i napravila, gde god da pogledate oko sebe, u tom ušukanom prostoru, sa pogledom na zelenilo i prijatnim mirisom memle, tek toliko da podseti na detinjstvo.
Brzo ćete uočiti kako vas iz jednog ugla posmatra par raskošno oblih, elegantno popunjenih keramičkih gospođica, koje provode to vrelo letnje popodne u kafenisanju i kikotanju, prekinuvši ga tek da vas odmere "od glave do pete", kao novu, tek prispelu osobu u Taj divni atelje. Nekoliko brkatih mornara u prugastim teget belim majicama vam šmekerski namiguje iz svog ugla, jer znaju oni već kako bi sve seke najradije ljubile mornare, dok vas par sitnijih i krupnijih riba složno posmatra svojim nemim pogledom, na suvom. Nekoliko lenjo protegnutih mačaka što po pepeljarama, što po malenim keramičkim radio aparatima i miljeima baš kao nekad, nezainteresovano za vas i sve oko sebe, provodi vreme predući i dremajući. Dve kraljice iz suprotnih tabora, blago nakrivivši svoje krune, čekajući ganc glazuru, sa svog mesta vas ljubopitljivo posmatraju, sigurno se pitajući kom kraljevstvu vi pripadate i koje su vam namere. Braća Bosiljčić izviruju iz svoje minijaturne bombondžijske radnje, braća Šljivić vas mame malenim knjigama u svoju knjižaru, dok se kravica Daisy zadovoljno osmehuje sa svog mesta na zidu, kao da je zauzela najbolju ležaljku na plaži.
Ima tu još nekih lepih plavetnih šolja, malenih automobilčića i brodića koji su pošli nekim svojim morima i isto tako malenih keramičkih ankera koji pokušavaju da ih spreče i zadrže u tom prostoru.
A svi zajedno ljuljuškali smo se na talasima popodnevne letnje vreline, pričale su se neke lepe priče, o odrastanju i prijateljstvu, o kreativnosti i pronalaženju lepote u samo naizgled, malim stvarima.
Ne krijem da sam krajičkom oka i ja sama posmatrala one koji mene posmatraju svojim kermičkim okicama, zainteresovana da čujem tihi šapat sa polica i da s vremena na vreme opipam i osetim glatkoću keramičke glazure i u mislima nađem namenu svakoj od figura. U kravicu Daisy sam gledala otvoreno i zaljubljeno "kao tele u šarena vrata" jer sam njen višegodišnji tihi obožavalac!
Jedva čekam novu priliku da svratim u Taj divni atelje, da onako komšijski "banem" na "čašicu razgovora" i sok od limuna, da posmatram šareni svet u kom, u harmoniji "žive" neki keramički ljudi, životinje i stanovnici mora, bez obzira na veličinu, vrstu i status.
Ali, to je već neka druga priča :-)
*Fotografije preuzete sa FB profila Nadežde Đukanović Pantelić
