(S)nežne radosti

Dugi niz godina već ubeđujem i sebe i druge kako ne volim zimu, iako sam zimsko dete, rođena u februaru.
I sinoć dok je vejao sneg, a ja stajala sa prijateljicom napolju i posmatrala pahulje pod svetlošću uličnih lampi rekla sam joj: " Ja baš i ne volim zimu, ali lepo je kada pada sneg za Novu godinu."
Sneg je padao čitave noći uz jak vetar čiji se huk mogao čuti i osetiti kroz prozore koji ne dihtuju baš najbolje. A ja ne mogu da spavam kada duva jak vetar. To je neki strah koji me prati od detinjstva i onda dok drugi spavaju, ja sedim, razmišljam i čekam...čekam toliko dugo dok san sam ne dođe na oči i prekrije me kao plašt protiv svih mojih strahova i slabosti.
Moram reći da me ovaj sneg uopšte nije iznenadio, jer naravno da mu je vreme u decembru i u zimskim mesecima i jer pamtim sve one zime nekada kada je počinjao da pada još u novembru i topio se tek polovinom marta... i ovih poslednjih godina usled klimatskih promena počele su ozbiljno da mi nedostaju te prave, zdrave zime i slike poput onih iz "Amarkorda" kada odrasli uživaju u grudvanju kao deca i kad lutaju po snežnom lavirintu...
da li sam ja to upravo napisala kako mi je nedostajala prava zima?!
Priznajem, jesam. I da, priznajem, htela sam da budem "uhvaćena" u tom svom priznanju.
To sam shvatila noćas i jutros dok sam kroz prozor posmatrala još neizgažen sneg.
Pomislila sam - a šta je, uopšte, to što ja ne volim kod zime?
Jer zima je sneg, nešto što prekrije sve dobro i loše, šansa da ono što je bilo dobro bude još bolje, a  ono što je bilo loše, da se otopi i nestane zajedno sa tim snegom, belina kao nagoveštaj novog početka...zima su novogodišnji i božićni praznici, radost, zagrljaji i osmesi, prilika da svoju ljubav poklonimo drugima i da je sa zahvalnošću primimo natrag. Zima je prilika da radimo na sebi kako bismo se u proleće pojavili sveži, lepši i drugačiji.
Zima su grudve, sankanje, prvi tragovi stopa u snegu i zvuk njegovog krckanja pod našim nogama, pravljenje otisaka svog tela u snegu, crveni nosevi i obrazi, ušuškavanje u kariranu ćebad sa knjigom koja se ne ispušta iz ruku do samog kraja, topli biljni i voćni čajevi sa limunom, vanilice i čajni keksići, kićenje za praznike, božićne pesme, topla čokolada sa šlagom, jelke, radost onih koji idu na zimovanje tamo gde mogu da se skijaju.
Zima je prvo jutro Nove godine mirno i tiho, bečki novogodišnji koncert i fine čokoladice, popodne u gradu kada ljudi izađu u svoju prvu januarsku šetnju, greju se kuvanim aromatičnim vinom i slade se ušećerenim jabukama, šarenim bombonama i lušama.
Zima su filmovi za decu i odrasle, komedije i fine drame sa Deda Mrazom koji dolazi i ostavlja poklone dok svi spavaju, srećna lica dece koja posle novogodišnjih predstava iz pozorišta izlaze jednom rukom se držeći za roditeljsku ruku, a u drugoj nose svoj paketić.
Zima to su tople čorbe od povrća, potaži od bundeve, miris vanile, cimeta i đumbira.
Zima, to je Dr Živago i njegova poezija, to je Larina pesma, osećaj rastrzanosti između dve osobe koje voliš...nikad nisam osuđivala Živaga zbog toga što je ostavio Tonju, opčinjen Larom... jer kako osuditi čoveka čija umetnička duša prevazilazi okvire njegovog bića...kako osuditi nekog ko ne želi svesno da povredi druge, već samo želi da voli i nalazi svoju inspiraciju u tome, iako zna da će na kraju on biti taj koji će biti povređen i ostati sam... jer i to je život i nije sve crno i belo u njemu,
kao što nekad zimsko sunce, koliko god "zubato" bilo, može da greje našu dušu više nego vrelina usred letnjeg podneva.
Zima, to je inspiracija da dok pada sneg poželiš da i sam napišeš pesmu za nekog, bez ikakvih očekivanja, već samo iz jedne jedine želje...da taj neko zna da i ti negde postojiš i misliš... i da osetiš kako mu svojim rečima otapaš srce, baš kao što je Gerda svojim suzama otopila srce Kaju i pobedila Snežnu kraljicu.
Zima je sve to i mnogo više, samo ako mi želimo da tako bude. A želimo, jer je čovek sačinjen od svojih želja koje mu daju snagu onda kad pomisli da je nešto realno nemoguće.
I nema toga što se ne može voleti, niti te hladnoće koja može zalediti naša srca samo ako smo spremni da svojom toplinom zagrejemo čitav svet.

O kolačima i ljudima

Ovog jutra čim sam otvorila oči, iz ko zna kog delića svemira svesti, javila mi se jedna slika i misao.
I to ne bilo kakva, već lepa, bela, u isto vreme i meka i koričasta, slatka i penasta, skoro opipljiva misao.
Setila sam se divnih, kao dlan velikih i savršenog oblika, puslica, koje smo nekada davno u detinjstvu, pa i kasnije, jeli kod omiljenog nam "Trovača". Tako smo, iako na prvi (ali samo na prvi)  pogled izgleda pogrdno, od milošte zvali poslastičarnicu u našem kraju čiji je pravi naziv bio "Student", jer se nalazila odmah preko puta Studentskog grada. Ali, malo ko je znao da je to njen pravi naziv. Svi smo je zvali "Trovač". Pa ipak, niko od nas nije nikada ni sumnjao da bi se tu stvarno mogao, daleko bilo, otrovati ili dobiti neki bajati kolač ili sladoled.
Kolači su uvek bili sveži, uredno poslagani u vitrini. Nije tu bilo prevelikog izbora kolača, u odnosu na današnje vreme, najviše desetak različitih vrsta, ali su ti kolači bili veliki, uvek iste veličine i oblika i mamili su nas i iskušavali svojim izgledom i sasvim solidnom cenom. Znali smo mi, klinci iz kraja, da usred igre napravimo pauzu i otrčimo po veliku, belu šampitu koju su nam poslastičari stavljali u isto tako veliki kornet ili na neku kuglu sladoleda (mnoge sam upale grla zaradila upravo tim krišom pojedenim porcijama sladoleda iz te poslastičarnice) ili baš na puslicu, koja je uvek bila savršenog oblika, kao neka bela tortica koja je imala svoj špicasti vrhić i mogla je da se razdvoji na dva dela, što smo i radili stalno, jer se u njenoj unutrašnjosti krila slasna penasta masa koju bismo prvo pojeli, a onda uživali u ostatku puslice.
Ponekad smo tu svraćali samo na limunadu ili bozu, posluženu u oblim, buckastim čašama od 2dl.
Nekad smo umesto domaćih kolača, kući posle nedeljnih ručkova jeli kolače iz poslastičarnice i kad smo tako porodično jeli te kolače uvek se znalo da je za tatu puslica, za mene šampita, a za mamu princes krofna. I svako od nas je sebično čuvao svoj kolač za sebe, jer su ti kolači svojim ukusom i primamljivim izgledom, već sami po sebi bili slatki greh koji nas je terao na još jedan malo veći greh, na sebičnost, da svoj kolač sami pojedemo do poslednje mrvice, ne deleći ga ni sa kim.
Ja sam, naravno, znala da tati pojedem vrh puslice i da pojedem deo mamine princes krofne, još pre ručka, na šta su se oni poput dva velika deteta bunili, durili i pretili mi da će uzeti pola moje šampite, ali sam ja svoje šampite ljubomorno čuvala i poput nekog malog zlog čovečuljka nastavljala da im otimam deo njihovog kolača, ne deleći svoj sa njima.
Kad se društvo skupljalo kod škole znali smo da svi zajedno dođemo kod "Trovača" i metežom i glasnim smehom ispunimo prostor, kad su krenule prve simpatije, naši prvi izlasci bili su na kolače kod "Trovača", nešto kasnije u bioskop pa kod "Trovača"...
Vlasnici su bili Goranci, porodičan posao je bio u pitanju, bili su vredni i ljubazni, uvek sa osmehom na licu, ispunjavali su naše želje, davali bi nam čašu vode kad bi kod njih dotrčali rumeni i oznojeni od igranja u parku, jer nas je mrzelo da idemo kući po vodu, uvek su bili uredni, obučeni u belo, sa belim keceljama i belim kapama.
Oni su nas gledali kako rastemo, mi njih kako stare, bio je to jedan normalan život u kome niko nije razmišljao ko je odakle, već zbog čega smo tu. Da podelimo neku lep reč i zasladimo dan.
Menjala su se jedino godišnja doba i ljudi u Studentskom gradu koji su iz čitave zemlje dolazili na studije u Beograd. U večernjim satima dok bi iz obližnjeg studenjaka sa razglasa treštala muzika mi bi srećni, zaslađeni i zadovoljni, izlazili iz poslastičarnice.
Niko nije ni razmišljao da bi moglo biti drugačije.
A onda su neke tamne senke počele da se nadvijaju nad našom zemljom, počela su da se menjaju vremena i ljudi. Kolači su ostali isti, ali je kvalitet ljudi počeo da se menja i opada.
Neki nisu više želeli da idu ko "šiptara" na kolače, odjednom je poslastičarnica češće bila prazna nego puna, ali ako su i imali nekih problema u to vreme, na licima naših poslastičara se to nije moglo videti. I dalje nas je dočekivao njihov ljubazan osmeh.
Nikad nisam prestala da idem kod njih na kolače, politika me nikad nije zanimala, niti sam mogla da razumem šta se to dešava. Nisam odgajana da mrzim i ne poštujem tuđe.
I kad sam počela da radim, onda sam od svojih prvih plata ja kupovala mojima kolače kod "Trovača", da im se odužim za sve one ukradene slatke zalogaje iz detinjstva.
"Trovač" je "preživeo" početak devedesetih, ali bombardovanje nije.
Dok smo jedne večeri, za vreme bombardovanja moj najbolji drug (a kasnije i kum) i ja sedeli u njegovoj sobi, koja je bila okrenuta toj strani ulice gde je bila poslastičarnica, pod svetlošću sveća, a napolju vladao totalni mrak, čuo se jak udarac, a potom i lomljava stakla.
Nekako smo oboje odmah znali šta je u pitanju i bili smo tužni  i uplašeni zbog nadolazećih promena.
Pokušali smo da nešto vidimo u tom uličnom mraku kroz prozor njegove sobe, ali uzalud.
Neki mnogo "hrabri" mali ljudi rešili su da svoj bes zbog situacije u zemlji iskale na izlogu i inventaru poslastičarnice.
I danas ne mogu da prihvatim i ne verujem da je to uradio neko iz kraja, neko ko je odrastao uz te kolače i te ljude koji su ih pravili.
Sumnja da je to uradio neko sa strane, neko na privremenom boravku u studenjaku, drži me i danas.
Bilo je tužno gledati ta polomljena stakla, narednih dana, kao da su te krhotine ubadale direktno u mozak i srce i bilo me je sramota zbog tih ljudi koji su dobili nečiju jasnu poruku da im tu više nije mesto, da nisu poželjni ni oni ni njihovi kolači.
"Trovač" od tog vremena više ne postoji, kao ni te predivne velike, kao sneg bele puslice.
Sve što sam kasnije probala nije bilo TO, sve su bile manje, bez penastog krema unutra, bez onako lepog špicastog vrha poput bele kape, koji je mogao da se odvoji od donjeg dela kolača.
Kasnije je u toj trošnoj kući, čiji jedan deo još postoji, a drugi je srušen i izgoreo u jednom slučajnom požaru, bila radionica za automobile. Sada više ni toga nema. A ti ostaci deluju otužno i sumorno.
Ponekad sanjam kako prolazim pored poslastičarnice, kako je sve u redu i kako je ista kao nekad, sa belim zidovima i belim pločicama, sa četvrtastim stolovima i stolicama sa metalnim nožicama čija se škripa čuje pri pomeranju, po pločastom podu.
Još uvek sanjam kako ulazim unutra, naručujem kolače i pijem bozu kod "Trovača".
Sada puštamo da nas truju neki pravi trovači u svakom smislu, na svakom koraku.
Preko medija, preko lažne slike da je sve u redu, lažni moralisti, lažni intelektualci, velelepni tržni centri poput velikih šarenih laža su svuda oko nas, puni supermarketi koji nas mame raznim akcijama i izborom, gde možemo kupiti kakve god kolače poželimo, lepo izgledljive, upakovane, na kojima se datum trajanja prepravlja toliko puta da vam se može desiti da dobijete kolač u kom, kad ga razdvojite na pola, umesto penaste slatke mase ugledate buđ.
Tako je i sa ljudima i sa kolačima i mnogim drugim stvarima.
Sve dok se ne zaviri ispod lepog primamljivog vrha ne može se sa sigurnošću znati kakav nas sadržaj čeka unutra.
Taj unutrašnji fil, to je ono što daje lepotu i kolačima i ljudima.
Da li je neko zaista prava,ispunjena i kvalitetna osoba ili samo želi svoje parče kolača za sebe, od vas i od života.

* Fotografija je preuzeta sa bloga BakeNoir.com

Nessun dorma - Danilo i Nenad

Osluškivanje

Kad čovek nešto ne mora, skoro sasvim je izvesno da onda to i neće uraditi. I to ne zato što ne želi, već zbog toga što je "nemoranje" vrlo zavodljiva rabota. Obavije čoveka svojom nevidljivom mrežom tako da on sam i ne primeti da je učauren u niti izgovora, lenjosti i prepuštenosti.
Pre neki dan sam videla knjigu koju sam poželela da imam. Samo koji dan kasnije ugledala sam objavu da će u mojoj omiljenoj knjižari u gradu biti održana promocija iste.
"Odlično" pomislila sam "moram da idem".
Međutim, već sledeći dan uhvatila me jaka prehlada i bol u sinusima od kog nisam znala gde ću sa glavom. To zna da bude velika nezgodacija, jer osim konstantnog bola, peku oči, grebe u grlu... i čovek je sam sebi preko glave u tim trenucima!
"Eto, sad neću moći na promociju knjige" razmišljala sam juče tužno, skupljajući maramice po sobi, otečenog i crvenog nosa.
Ali, danas sam se probudila kao da ništa nije bilo! Bol u glavi je skroz uminuo, a kijavica se povukla kao da je nije ni bilo. Eh, ali, danas me mrzelo da idem na promociju... mislim, ipak prehlada možda nije sasvim prošla, pa i hladno je... a i ko će sad da ide do grada... kao da mi, pa uopšte i treba baš ta knjiga... baš i NE moram, eto!
"Ih,kakva si..." javio se tihi glasić duše "još juče si toliko želela da imaš tu knjigu... planirala si ovaj petak već danima i sad nećeš..."
"Ma nije da neću..." pokušala sam da se odbranim "ne moram baš sve..."
"Ti kao da ne razumeš... kad nešto želiš baš onda to i ne moraš, nego hoćeš! Ali, vidim da si vrlo lako počela da odustaješ..." zaključila je moja duša.
"Ko odustaje?! Od čega?" ustuknula sam pri toj pomisli.
"Ti! Od mene! Neke izgovore bez pokrića, stavila si ispred mene. Ne osluškuješ me. Ne valja ti to"
Trajao je taj dijalog čitavo pre - popodne.
Kako se bližilo vreme za odlazak, sve češće sam gledala na sat u nedoumici između onoga što želim i onoga što ne moram.
A onda sam sebe zamislila među svim onim divnim knjigama, šarenim stolicama, sa macama koje žive u toj knjižari i odlučila u trenutku: "Idem!"
Uostalom, imam i prelepu, mekanu, novu sivu beretku, neće sinusima ništa biti, a i vrlo mi lepo stoji!
Brže bolje sam se spremila i krenula.
Provela sam lepih sat i po vremena, slušajući pisca koji nam je odsvirao na gitari i otpevao par svojih pesama i duhovito i neposredno predstavio svoju knjigu, čvrsto prigrlivši svoj primerak.
Bilo je veselo, on izuzetno simpatičan, štrkljast, visok, plav...vidim da je došlo dosta prijatelja da ga podrže, mace su se šetale oko nas i pozirale svima nama koji smo hteli da ih slikamo. Ljudi su pijuckali čaj, neki su pevali sa njim, bilo je dosta smejanja.
Izašla sam iz knjižare u prohladnu beogradsku noć sa osmehom na licu. Kad sam već tu, hajde malo da prošetam gradom, kao nekad kad sam se vraćala s posla, pomislila sam... bilo je dosta ljudi oko mene, prodavci kestenja grejali su ruke kraj vatre, kraj jedne velike radnje sedeo je ulični svirač i na svojoj električnoj gitari svirao "Nothing else matters"... i ništa i nije bilo važno osim tog trenutka ispunjenosti i sitne pobede nad tamnom stranom "nemoranja".
Lagano sam krenula ka mom Novom Beogradu, niz Kosančićev venac. Polako sam išla starom beogradskom kaldrmom, s upakovanom knjigom u jednoj ruci i toplim fišekom u drugoj.
Miris sveže pečenog kestenja golicao je moju dušu, ona se zadovoljno kikotala,a mogu i da se zakunem da mi je svetla strana Meseca namignula.

Gledala sam ga kako se pozdravlja sa svojim prijateljima i strpljivo čekala da mu dam svoj primerak da mi se potpiše.

"Mi se ne znamo" rekoh mu "ali ćemo se kroz ovu knjigu upoznati"
"Baš mi je drago što ste došli. Nacrtaću Vam junake priče. Nadam se da će Vam se knjiga svideti... znate,ta knjiga nije baš obična." pomalo kao da se izvinjava, rekao je crtajući mi posvetu
"Nema veze" odgovorila sam "ja baš takve knjige i volim. Realnost je i ovako suviše obična."

Imati i nemati

U mom kraju, već godinama,svake subote isti ljudi prodaju mlečne proizvode, voće i povrće sa svog imanja. Oni dolaze svojim kamionom i svi ih znaju, a i oni znaju sve nas. Menjaju se samo godišnja doba i u skladu sa dobima vrsta proizvoda,odnosno voća i povrća koje donose.
Imaju puno stalnih mušterija i sami već znaju ko šta kupuje stalno, a ako se desi da neko nema novca, daju i na veresiju, komšiluk im ujutru donosi kafu,.. mi svi već znamo sve članove njihove porodice, kao što i oni znaju naše. Naravno, ima onih koji su prisniji sa njima, a ima i onih koji dođu, kupe ono što su naumili i to je to.
Mi kod njih kupujemo sitan sir. I kad je taj sir u pitanju već znamo da je leti malo više vodnjikav, a zimi malo gušći, samim tim i ukusniji, ali stalne smo mušterije.
Naravno,narod ko narod, voli da priča. Tako se jednom prilikom jedna žena iz komšiluka obratila mojoj majci: "Znate" poverljivo je rekla "oni su vrlo imućni".
Kad je mama to meni prenela pomalo ljutito sam joj rekla kako se upušta u bapske abrove i šta ako su imućni, rade od jutra do mraka, pošteno zaruđuju svoj dinar i zaslužili su da imaju.
Ne volim ljude koji se bave tuđim životima, procenama i problemima.
I čime se uopšte meri stepen imućnosti?! Šta to može da znači kad je neko sa sela? Da li se ta imućnost meri arima zemlje, količinim krava, kokošaka... zaista ne bih ni znala da kažem, jer život me je tako odredio da nisam nikad imala nekoga na selu.
Ili se možda meri količinom para koje zarade upravo od nas koji nemamo nikog svog od koga možemo da nabavljamo sveže namirnice direktno sa sela...ne znam.Stvarno ne znam.
Pre jedno mesec dana, mama se vratila kući praznih ruku i objavila : "Danas nema sira. Nema ni kamiona, nisu došli. Možda im je neko umro.Znaš da imaju starce,babu i dedu."
"Eh,opet ti!" skočila sam ja na nju "Što odmah misliš na najgore, možda nešto slave, možda su na nekoj svadbi! I oni ljudi imaju svoj život!"
"Ne bih rekla..." opet će moja mati.
"Ma zašto si tako negativna!" nisam joj dala za pravo da "Na kraju, možda opet imaju neko tele,pa im za njega treba mleko" (ovo sam spomenula ne vođena nekim svojim znanjem o tome, već zato što se jednom tako i desilo, krave su dobile svoje bebe i trebalo im je majčino mleko, kao i svim bebama na ovom svetu).
Ne volim da mislim o smrti, a moja majka uvek ima neke crne slutnje, te nisam htela više da se  raspravljam sa njom.
Sledećeg vikenda, mama se opet vratila praznih ruku, kamiona i dalje nije bilo.
"I, da li si saznala zašto ih nema" upitala sam je, verujući da se sigurno interesovala kod komšiluka.
"Znam" rekla je neveselo "umro im je sin i to mlađi. Tako sam se potresla, bio je tako mlad, nije imao ni 18 godina...bio je teško bolestan... izem ti ovaj život!"
Nažalost, ipak je bila u pravu i njene crne sumnje bile su još crnje nego što smo mogli i da zamislimo!
Nisam znala ni šta da joj kažem, jer koliko god da se nas dve ne slažemo i često smo kao rogovi u vreći, znam da se kao majka, ali i kao osoba koja poznaje ljude koji su izgubili dete, jako potresla i da joj je mnogo teško. Teško nam je bilo svima, jer su oni "naši", a i da nisu nema ništa tužnije od smrti jednog mladog bića koje još nije ni osetilo život punim plućima.
Pomislila sam opet koja je to mera za imućnost u životu... mora biti da su bili bogati za onih sedamnaest dragocenih godina koje su proveli sa svojim sinom, mislila sam,a preko noći postali siromašni za svoje sve. Sad im je ostalo sve ono drugo što može, a i ne mora biti... ostala im je zemlja,imanje, domaće životinje... ostalo im je da kad im neko nazove "Dobar dan" misle kako im ijedan budući dan može biti dobar, ili ako im neko od nas izjavi saučešće, da klimnu glavom, iako i oni i mi znamo da utehe takvoj boli nema. I misao koja im skoro nečujno prelazi preko usana "Dva dana mu je bilo bolje...", trenutni bljesak bolne nade da se nešto ipak moglo učiniti.
Bili su imućni za njegov postanak, rođenje, odrastanje, školovanje... a ostali uskraćeni za toliko toga što je moglo biti, čemu su se nadali i šta su planirali.
Imati i nemati. Tanka linija na granici života između radosti i tuge koju preseca oštro sečivo bola.

Vágyakozás (Čežnja)

Dugogodišnji sam knjigoljubac...sad već mogu da kažem i višedecenijski (mada ovo drugo zvuči nekako suviše ozbiljno i nekako pre - previše,složićete se).
Postoje knjige koje sam pročitala skoro pa u jednom dahu,a postoje i one sa kojima sam jedva nekako izašla na kraj...knjige kojima se,svako malo,vraćam i one koje ostavim posle par stranica jer me nisu dotakle na pravi način. I nije bitno da li su u pitanju klasici,knjige koje su u samom vrhu čitanosti na svim listama,knjige za koje ljudi govore da su im promenile život...ne. Ako ne osećam vezu sa knjigom,ne vredi. Moja duša ih ne želi, a duši se ne valja opirati.
Postoje čak i one knjige pored kojih sam ko zna koliko puta prošla u životu i ne razmišljajući da im dam šansu. Neke od tih knjiga su, ipak, same našle put do mog srca, nekim samo svojim znanim putevima.
Isto tako je i sa piscima, neosporno priznajem.
Tako je u moj život, sa prvim jesenjim danima, sasvim tiho, nenametljivo, ali sa jakom voljom da tu ostane, ušetao Šandor Marai, mađarski pisac.
Ušetao je lako i nonšalantno kao da je došao na čašicu omiljenog likera i parče Esterhazi torte u staru budimsku poslastičarnicu, na već ugovoreni sastanak.
Isprva sam se, moram priznati, sa velikom nevericom pitala otkud on i zašto bi mene uopšte zanimao građanski život u Mađarskoj između dva svetska rata, o kome piše.
Nisam mu odmah pružila šansu. Danima sam ga zagledala, posmatrala, razmišljala da li da ga pustim u svoj čitalački život jer, naizgled, nije bio moj tip.
Izgledao je suviše odmereno,uglađeno i distancirano za moj ukus.
Htela sam pisca koji piše knjige o nekim južnim morima,ostrvima,...htela sam da osetim povetarac na licu koji donosi miris soli i vrevu dalekih lučkih gradova, tajnu drevnih piramida i aleksandrijske biblioteke, toplinu Mediterana, tajne Kartagine, boje Meksika...htela sam strast za koju su živeli i zbog koje su vekovima ljudi polagali svoje živote, jer cenim da je strast ono što pokreće čoveka od nastanka sveta pa do danas...
A dobila sam portret Budimpešte u razdoblju između dva rata,uzdržanu intelektualnu gospodu, tihe salonske razgovore, raskoš jedne ere čije vreme lagano ističe, pritajenu ljubomoru, zauzdanu ljubav i beskrajnu žudnju, vožnju fijakerom po prašnjavim ulicama grada u rana jutra, ćudi Dunava,
njegov miris i tajne koje odnosi sa sobom...

Dobila sam više no što sam se nadala. Dobila sam nešto što me je, poput vraćanja skazaljki na satu, odvelo u nešto što mi je suštinski blisko, a o čemu nikad pre nisam,na taj način,razmišljala.
Gospodin pisac,Šandor Marai me je pronašao,"kupio" me je svojom prefinjenošću izraza i istančanim stilom,svojim građanskim manirima predratnog kavaljera.
Ostavio je trag čežnje poput prvog rukoljuba.
Od ove jeseni pa nadalje i ubuduće ga,sa uzdrhtalom čežnjom držim za vrlo cenjenog i bitnog gosta u svojoj biblioteci.

"Umorno srce moreplovca poče da damara na dodir majskog sunčevog sjaja.
Možda je to najlepše u životu,mislio je,u rasklimanim kolima,naslonjen na štap i sklopljenih očiju. To je najlepše u životu,još jednom doživeti majsko jutro,umiti lice u mirisima i pari šumne prolećne sunčane svetlosti i znati da je život iza nas i ništa nas više istinski ne boli,žene mogu da lažu šta god hoće,muškarci mogu da pljačkaju novac i da premišljaju o svojim zlim lukavstvima,a mi u međuvremenu znamo da život ide dalje ravnodušno, s nama i bez nas i sve ono od čega smo patili,raspršuje se u vremenu i sunčevoj svetlosti kao što se rasprši jutarnja magla iznad Dunava na dodir majske svetlosti."
-odlomak iz romana "Sinbad se vraća kući"
prevod s mađarskog Sava Babić

Sreća stanuje ovde

Dugo se već i predano bavila jednim suštinskim pitanjem...čak i u onim trenucima kad je želela da se prepusti i odagna svoje misli,to pitanje joj nije dalo mira.
Ali,ako želimo da znamo šta je činilo esenciju tog jednog velikog i važnog pitanja,moramo znati da je u njemu bilo sadržano mnoštvo malih pitanja,koja su je poput malenih otrovnih strelica,ubadala direktno u dušu i razum,ne dajući joj mira...
Zašto ne mogu da imam ono što želim,moje želje nisu nerealne niti nerazumne...
Zašto mi se ne otvaraju vrata koja pokušavam sebi da otvorim,već čim krenem da ih odškrinem,neko sa druge strane mi ih grubo zalupi
Zašto me neki ljudi povređuju bez razloga i ne cene moju dobru volju koju im ukazujem
Zašto ne mogu da radim ono što volim i da od toga živim normalno
Zašto...o,zašto život mora da bude tako nefer kad mi je već dat!...
Sva ta pitanja slivala su se u ono veliko,važno koliko i sam život -
ŠTA JE TO SREĆA?
Znala je da sate i dane provede postavljajući sebi to pitanje...obuzeta tim razmišljanjem nije ni osećala kako vreme prolazi pored nje!
Koliko puta je sebe iscrpljivala neprospavanim noćima,posmatrala Mesec u njegovoj punoj veličini i svetlosti i pitala se da li bi bila srećnija da je u to trenutku tamo negde,a ne tu gde jeste,u svojoj sobi i
u svojoj koži.
Tako iscrpljena i bez odgovora (opet), odlazila bi na spavanje sa prvim jutarnjim oglašavanjem ptičica u krošnjama drveća ispred njenog prozora, ponekad i sa prvim zracima Sunca i zvucima koji ukazuju na to da je grad počeo da se budi.
Koliko puta je bila tužna zbog tuđe grubosti,odsustva empatije...znala je da to ne zaslužuje,ali nije bila u stanju da odgovori istom merom...jednostavno nije mogla,jer to nije bila ona!
S vremenom je počela da utapa u more običnosti i nezadovoljstva,osećala se kao brod koji besciljno luta u potrazi za nekim ostrvom spasa.
Počela je da se smanjuje tu pred svojim očima i još nešto mnogo gore - u svojim očima,zbog svoje poniznosti i želje da iskaže dobre namere,da udovolji svima,da učini plezir njihovom egu,svesno sebe ostavljajući u njihovoj senci.
Mislila je,nadala se da će time dobiti nešto zauzvrat,njihovo poštovanje,lepu reč,pohvalu,pomoć kad joj to bude bilo potrebno.
A često je gledala samo okrenuta leđa,masku hladne ignorancije na njihovom licu,ponekad trpela i reči kojima su joj davali do znanja da nije dovoljno dobra.
Hranili su svoj ego i svoju sujetu njenom dobrotom...i osećala se bezvredno i rastrgnuto baš kao da joj je neko izrekao presudu bacanjem lavovima.
Prijatelji su joj govorili da je preosetljiva i da mora naći način da kanališe svoja osećanja,a ona se stalno pitala "Kako?"
Upravo ta preosetljivost činila je da duboko reaguje na nepravdu,patnju,siromaštvo...sve je to jako bolelo i pitala se gde je tu sreća.
Nekad je osećala grižu savesti što se ne oseća dobro u svojoj koži kad već zna koliko muka ima na ovom svetu i što se bavi problemom sreće dok u tom trenutku,negde neko gladuje,bori se sa bolešću,
gleda svoje dete koje umire,nemo pati jer je u teškoj igri prirode izgubio sve što je stvarao...
Ponekad bi osetila kako je preplavljuje gorući osećaj stida što negde u nekoj tajnoj pregradi svoje duše gaji seme zavisti prema onima koji su po njenom mišljenju imali sreće,kojima je sve išlo lako,
koji su uspeli.
Stidela se tog niskog ljudskog poriva,jer nije želela tuđe,već je samo želela da se i ona bar nekad oseti uspešnom i zadovoljnom,da i njoj nekad neko oda priznanje za dobre namere.
Želela da otkrije formulu sreće. I zato to seme zavisti nije želela da neguje,mada bi se nekad bez njene želje dogodilo da ga zalije svojim teškim suzama gorčine i neispunjenih snova.
"U čemu grešim" pitala bi se neutešno jecajući "i zašto i ja ne mogu da budem srećna kao drugi?!"
Odgovor je došao prilično nehajno,nonšalantno,bez neke posebne najave.
Jer lepota svih važnih rešenja jeste u njihovoj jednostavnosti,a ljudi su skloni komplikovanju,preterivanju,sujeti i zbog toga često propuštaju svoj znak pored puta,onaj koji ponekad svojom veličinom i svetlošću (poput ogromnog svetlećeg bilborda) izbija oči i određuje smer našeg jedinstvenog životnog puta.
"Ludice jedna" kao da joj je govorio jedan glasić u glavi "zar ti ne primećuješ da si zalutala u tuđe priče i da je to ono što te čini zbunjenom? Zahvali svim ljudima koji su na ovaj ili onaj način prisutni u tvom životu,neki su tu da bi tvoje putovanje učinili zabavnijim,a neki su tu samo na proputovanju.Sa njima se pozdravi,poželi im sve najbolje i raziđite se na prvoj stanici.
Ne hrani tuđu sujetu svojim suzama. Ne propuštaj više ni jedan trenutak svog života. Da si manje obraćala pažnju na druge i pridavala im manji značaj nego sebi,znala bi da te je sreća odavno našla.
Kako inače objašnjavaš to što si sposobna da voliš,da praštaš,što umeš da prepoznaš lepotu običnog trenutka i da uživaš u malim stvarima?
Što čuješ pesmu ptica,vidiš svitanje novog dana,razgovaraš sa Mesecom...što osećaš i znaš?
Draga moja,da li se ikad zapitala šta znači ovaj trenutak u kome nešto stvaraš i što imaš dar da to podeliš sa drugima?
Odgovor je u tebi.I u ovim redovima koje pišeš...Sreća koju će ljudi osetiti čitajući,to si ti."

U redu je...

It's alright to fall apart sometimes - reči su jedne pesme... I to je sasvim u redu.U brzom i stresnom svetu u kome živimo,lomovi su sastavni deo svakoga od nas. U stalnoj trci sa vremenom,poslom,porodicom...pritisnuti sa svih strana ponekad osećamo kao da se raspadamo psihički i emotivno. Što vise pokušavamo da ispunimo sva očekivanja,to smo iscrpljeniji,bezvoljniji i imamo osećaj da ne možemo više. Teško dišemo,srce nam ubrzano kuca - buni se naša duša, imamo glavobolje,osećamo tenziju i razne druge bolove - buni se naše telo. Naše JA pokušava da nas upozori da usporimo,da duboko udahnemo,ako je potrebno da promenimo pravac kretanja nasih misli. "Hej,stani,uspori..."moli nas nasa duša, "primeti ovaj lep dan,primeti sunce,primeti oblake...ma pokisni ako treba...gle,igraju se deca u parku...vidi,kako se onaj zaljubljeni par smeje...hej,vidi onu devojku i njenog psa...mmm,osećaš li miris svežeg peciva iz pekare pored koje prolaziš...izgleda da onaj čovek što sedi na klupi i osmehuje se čita neku vrlo zanimljivu knjigu...uspori kad te molim! Primeti mene,primeti svet oko sebe,primeti ovaj jedinstveni trenutak u kom se nalaziš!" Naše unutrašnje dete tužno jeca,zaboravljeno negde u nama.Oseća se zapostavljeno i nevoljeno. Često se dešava da ga kasno primetimo i onda nam bude žao,postajemo i sami neutešni i izgubljeni. Ali i to je u redu.Jer u životu ima i takvih dana. To nam daje mogućnost da zastanemo,umirimo se i počnemo da osluškujemo sebe na pravi način. U redu je da ponekad neki sasvim običan dan proglasimo svojim praznikom,da radimo ono što nam prija,da kažemo NE kada to i mislimo,da prvi pozovemo nekoga čiji glas vec dugo želimo da čujemo,da provedemo dan u pižami čitajući stare dnevnike,da odemo u bioskop sa dragom osobom i glasno se smejemo,da se častimo sladoledom na točenje sa ekstra prelivom,pustimo omiljenu pesmu i igramo po sobi kao nekad,pustimo koju suzu čitajuci knjigu koja nas je dirnula,nazdravimo sebi kojom časom vina na kraju dana... I čućemo jedan glasić koji se smeje grleno i radosno,a kad se pogledamo u ogledalo sasvim je moguće da će nas tu dočekati ozareni odraz našeg unutrašnjeg deteta,spremnog da istraži svet,unese boje u buduće dane,a život pretvori u svoje igralište. Pružimo mu ruku i krenimo u istom pravcu. Predugo smo bili razdvojeni. A čeka nas dugo,zajedničko putovanje.

Nedostajanje

Davno sam se odrekla Nedostajanja.

Ne znam tačno da opišem trenutak kad sam to rešila.

Da li je to bilo u osnovnoj školi kad sam shvatila da je moj tata stariji od svih ostalih tata i da po godinama može da bude tata i većini očeva mojih školskih drugova i drugarica...

Ili onda kad sam počela da primećujem prve jasnije znake starenja na njemu,povremenu zaboravnost,gubljenje sluha i kad sam otkrila da mi kradom uzima slatkiše iz fioke...

Ili je to možda bilo onog kišnog dana kada su došla kola hitne pomoći po njega,jer sam već tada znala da se više nikada neće vratiti kući...ili možda onog narednog dana kad sam mu došla u posetu i videla ga napaćenog od bolova i bez svesti sa medicinskim iglama u venama,kad sam se jedva nagla preko metalne ograde bolničkog kreveta da ga poljubim u obraz,a uspela da ga poljubim samo u uvo,jer mi je bio suviše daleko...možda je to čak bilo i kasnije tog dana,kad me je u večernim satima mama nazvala na posao da mi javi da su zvali iz bolnice da jave da je tata umro.

A možda je to bilo i nekog od narednih dana,ili one noći pred sahranu kad sam sanjala kako stoji pored kreveta i gleda me...ili kad su kovčeg nepovratno spustili u zemlju...ne znam stvarno.

Ne sećam se više koji je to trenutak tačno bio. Samo znam da sam rešila da me Nedostajanje ne sme obuzeti.

Godinama sam sebe trenirala,vrlo svesno,da ne sme da mi nedostaje jednom kada ga više ne bude bilo.

Čemu to Nedostajanje služi i koja je njegova svrha - otresito sam se pitala, još kao dete,a i kasnije.

Govorila sam sebi,bio je star i bolestan,došao je njegov trenutak da nas napusti,dok sam završavala formalnosti oko sahrane i mislila kako da mami olakšam njenu bol zbog njegovog odlaska.

A kad nas već napušta,misliću o tome kao da je otišao na neko od onih svojih dalekih putovanja o kojima je maštao.

Dešava se ponekad da danima ne pomislim na njega,toliko dugo da iznenadim samu sebe.

Čak ne idem često ni na groblje.Jer,ako je otputovao,ne može biti tamo nikako. A i kad odem,pretvaram se kao da sam tu u prolazu.Eto tako.

Čak i kad pored ploče sa njegovim imenom ostavim njegove omiljene mentol bombone pravim se da to ostavljam nekom slučajnom prolazniku,prosjaku koji luta grobljem ili kradljivcu cveća.

Ni slike ne gledam često. Tu i tamo iz sećanja,kao flešbek proviri neki zajednički trenutak...

Nas dvoje na plaži,u moru,uči me da plivam.

U letnjem smo bioskopu i gledamo neku komediju,a tata se smeje glasnije od svih.

Šetamo našim omiljenim morskim mestom i skupljamo šišarke.

Kad završi sa poslom,posle svake predstave,idemo na tulumbe u našu poslastičarnicu (koja već odavno ne postoji u Knez Mihailovoj ulici).

Čekamo crtać u sedam i petnaest,gledamo Toma i Džerija i navijamo da Tom bar jednom pobedi.

Uz muziku sa gramofona igramo po dnevnoj sobi.

Gledamo "Rat zvezda" u bioskopu Jugoslavija.

Na novogodišnjem smo vašaru,u luna parku i vozimo se u Suncu koje nas podiže skroooz gore i vrti tako da se u nekom momentu nađemo naglavačke,ali ja se ne plašim,jer je tata pored mene,a on uživa beskrajno,kao dete.

Upravo smo bili u zoo vrtu i krišom jedemo sladoled pre ručka - imamo svoj tajni dogovor pred mamom.

Tugujemo jer se raspala zemlja za koju se jednom,sa nepunih osamnaest godina borio i svet koji poznaje se menja pred njegovim očima...

Ali,to sve nije razlog za Nedostajanje,to su samo trenuci sećanja,uspomene koje žive.Zbog toga se ne može patiti.

Pa,ne može...zar ne?

Sve je bilo tako mirno godinama,tako normalno,obično...reklo bi se lako.

A onda me je mama pozvala danas.

"Dođi da ti pokažem nešto" rekla je pomalo tajanstveno. Posle sam shvatila da uopšte nije bila tajanstvena,već tužna.

"Pogledaj šta sam našla. Jel se sećaš kad sam te učila da pišeš?" i iz kutije od nekog starog tranzistora izvadila par listova papira istrgnutih iz sveske jednom davno,požutelih na ivicama od starosti i čuvanja,ispisanih dečjim rukopisom.

Poruke ispisane tati prvim naučenim slovima da ga čekaju kad se vrati kući,sa posla.

I eto ga,bilo je tu u sobi. Tek tako.

Veće od velikog plavičastog duha iz boce. Jer Nedostajanje je takvo. Ne može biti malo i umereno.

Prikralo mi se preko levog ramena dok sam čitala stare poruke i tiho poput opalog lista koji padajući zašušti na vetru šapnulo:

"Ti si se mene odrekla. Ali,ja tebe nisam."