I sinoć dok je vejao sneg, a ja stajala sa prijateljicom napolju i posmatrala pahulje pod svetlošću uličnih lampi rekla sam joj: " Ja baš i ne volim zimu, ali lepo je kada pada sneg za Novu godinu."
Sneg je padao čitave noći uz jak vetar čiji se huk mogao čuti i osetiti kroz prozore koji ne dihtuju baš najbolje. A ja ne mogu da spavam kada duva jak vetar. To je neki strah koji me prati od detinjstva i onda dok drugi spavaju, ja sedim, razmišljam i čekam...čekam toliko dugo dok san sam ne dođe na oči i prekrije me kao plašt protiv svih mojih strahova i slabosti.
Moram reći da me ovaj sneg uopšte nije iznenadio, jer naravno da mu je vreme u decembru i u zimskim mesecima i jer pamtim sve one zime nekada kada je počinjao da pada još u novembru i topio se tek polovinom marta... i ovih poslednjih godina usled klimatskih promena počele su ozbiljno da mi nedostaju te prave, zdrave zime i slike poput onih iz "Amarkorda" kada odrasli uživaju u grudvanju kao deca i kad lutaju po snežnom lavirintu...
da li sam ja to upravo napisala kako mi je nedostajala prava zima?!
Priznajem, jesam. I da, priznajem, htela sam da budem "uhvaćena" u tom svom priznanju.
To sam shvatila noćas i jutros dok sam kroz prozor posmatrala još neizgažen sneg.
Pomislila sam - a šta je, uopšte, to što ja ne volim kod zime?
Jer zima je sneg, nešto što prekrije sve dobro i loše, šansa da ono što je bilo dobro bude još bolje, a ono što je bilo loše, da se otopi i nestane zajedno sa tim snegom, belina kao nagoveštaj novog početka...zima su novogodišnji i božićni praznici, radost, zagrljaji i osmesi, prilika da svoju ljubav poklonimo drugima i da je sa zahvalnošću primimo natrag. Zima je prilika da radimo na sebi kako bismo se u proleće pojavili sveži, lepši i drugačiji.
Zima su grudve, sankanje, prvi tragovi stopa u snegu i zvuk njegovog krckanja pod našim nogama, pravljenje otisaka svog tela u snegu, crveni nosevi i obrazi, ušuškavanje u kariranu ćebad sa knjigom koja se ne ispušta iz ruku do samog kraja, topli biljni i voćni čajevi sa limunom, vanilice i čajni keksići, kićenje za praznike, božićne pesme, topla čokolada sa šlagom, jelke, radost onih koji idu na zimovanje tamo gde mogu da se skijaju.
Zima je prvo jutro Nove godine mirno i tiho, bečki novogodišnji koncert i fine čokoladice, popodne u gradu kada ljudi izađu u svoju prvu januarsku šetnju, greju se kuvanim aromatičnim vinom i slade se ušećerenim jabukama, šarenim bombonama i lušama.
Zima su filmovi za decu i odrasle, komedije i fine drame sa Deda Mrazom koji dolazi i ostavlja poklone dok svi spavaju, srećna lica dece koja posle novogodišnjih predstava iz pozorišta izlaze jednom rukom se držeći za roditeljsku ruku, a u drugoj nose svoj paketić.
Zima to su tople čorbe od povrća, potaži od bundeve, miris vanile, cimeta i đumbira.
Zima, to je Dr Živago i njegova poezija, to je Larina pesma, osećaj rastrzanosti između dve osobe koje voliš...nikad nisam osuđivala Živaga zbog toga što je ostavio Tonju, opčinjen Larom... jer kako osuditi čoveka čija umetnička duša prevazilazi okvire njegovog bića...kako osuditi nekog ko ne želi svesno da povredi druge, već samo želi da voli i nalazi svoju inspiraciju u tome, iako zna da će na kraju on biti taj koji će biti povređen i ostati sam... jer i to je život i nije sve crno i belo u njemu,
kao što nekad zimsko sunce, koliko god "zubato" bilo, može da greje našu dušu više nego vrelina usred letnjeg podneva.
Zima, to je inspiracija da dok pada sneg poželiš da i sam napišeš pesmu za nekog, bez ikakvih očekivanja, već samo iz jedne jedine želje...da taj neko zna da i ti negde postojiš i misliš... i da osetiš kako mu svojim rečima otapaš srce, baš kao što je Gerda svojim suzama otopila srce Kaju i pobedila Snežnu kraljicu.
Zima je sve to i mnogo više, samo ako mi želimo da tako bude. A želimo, jer je čovek sačinjen od svojih želja koje mu daju snagu onda kad pomisli da je nešto realno nemoguće.
I nema toga što se ne može voleti, niti te hladnoće koja može zalediti naša srca samo ako smo spremni da svojom toplinom zagrejemo čitav svet.
