Prekjuče je bio petak. I uopšte nije bio trinaesti, već osamnaesti, ali za mene je to ipak bio crni petak. Pun nekih nesređenih misli, pun nekih nedoumica i udaranja glavom o zamišljeni ograničavajući zid moje duše i moga bića.
Osećala sam se... pa mislim da reč "jadno" najbolje sveobuhvatno opisuje stanje u kom sam se našla tog petka osamnaestog.
I jedino što sam želela je bilo da što pre prođe, da se završi, da ga više ne gledam, da me ostavi na miru! I on i sve misli koje su mi ostale zaglavljene u grlu još od ranog jutra ( a probudile su me u pet ujutro).
I tako, fokusirana na sve ono što mi ne da mira, kad je dan već bio blizu svog kraja, desilo mi se da u toj svojoj konfuziji i žurbi da pobegnem od nečega (koga, čega?) napravim nekoliko pogrešnih poteza, dodatni posao sebi za sutrašnji dan, da mi ode prevoz ispred nosa i da, pošto žurim, besno krenem peške bar do sledeće stanice, umesto da stojim u mestu i smrzavam se čekajući sledeći autobus.
I dalje u pokušaju da pobegnem od svojih misli i od sebe, a pri tome da i dalje budem revnosna i istog momenta pošaljem poruku osobi kojoj je poruku trebalo poslati, desilo mi se da se spotaknem o isturenu kamenu pločicu na trotoaru. Istog momenta mi je bilo jasno da ću pasti iako sam nekoliko sekundi balansirala, bezuspešno se hvatajući rukama za vazduh i posrtala u nameri da se to ipak ne desi. Međutim, to ipak nije bilo dovoljno i već sledećeg momenta bila sam na betonu, ispružena kao sveća.
Telefon je odleteo na jednu stranu, u komadima, moje stvari na drugu, a ja sam sa odranim dlanovima, ugruvana, ležala par trenutaka, pokušavajući da shvatim da li sam bar ja ostala u jednom komadu.
Naravno, u tom trenutku na ulici nije bilo nikog da mi pomogne, te sam nekako ustala sama, pokupila svoje stvari sa dlanovima koji su me pekli onako sveže odrani i nastavila da hodam bolnog vrata, ramena i laktova.
Ne znam da li sam više bila ljuta što sam pala ili sam pala od viška natoležene ljutine u sebi.
Naravno da sam glasno psovala taj prokleti baksuzni dan, došlo mi je i da vrištim (to posebno), a opet sam, ruku na srce, bila svesna da je taj pad bio samo opomena da se trgnem iz začarnog kruga loše volje, misli i "muke" koja me snašla. Vrlo sličan pad desio mi se pre par godina (na tramvajskim šinama u centru grada), u vrlo sličnoj situaciji i to je ono što mi je istog momenta proletelo kroz glavu! Evo ga, stari šablon opet je promolio svoju ružnu guštersku glavu, pomislila sam.
Samo sa tom razlikom što sam ovaj put znala o čemu je reč i šta mi se dešava, a tada ne.
Juče ujutro, pre posla, svratila do apoteke da kupim nešto protiv bolova, a onda sam nakljukana tabletama krenula u novi dan u susret onim obavezama koje su me čekale od petka. Retko dobra stvar kad imate radnu subotu je to što kad već morate rano da ustanete, čekaju vas uglavnom prazne ulice i isto tako, uglavnom, prazni autobusi, tako da je mesta za sedenje na pretek.
I eto, tako sam i ja sela, posmatrajući dobro znanu putanju prevoza, u iščekivanju da lek protiv bolova počne da deluje, razmišljajući kako mi je mama samo desetak minuta ranije poljubila bolne dlanove "da brže prođe", baš kao što je to radila i kad sam kao mala bila sva u krastama na kolenima i laktovima. Moj tok misli povremeno su prekidali čudni, pomalo neartikulisani zvuci iz zadnjeg dela autobusa. A kad je oko vas tišina, onda vam se čini da su ti zvuci još glasniji.
Kad je bilo vreme da izađem, na istoj stanici sišli su i oni.
Tata i njegov odrasli sin koji se oglašavao tim zvucima.
Odjednom sam prestala da mislim na svoje bolove u kičmi, ramenu i vratu, a jedino što sam osetila bio je taj zaglavljeni krik u mom grlu. Pokušavala sam da pročistim grlo tihim kašljucanjem. Prvo tihim, a onda sve glasnijim. Na kraju sam i sama počela da ispuštam neke čudne zvuke, nešto između kašljanja i davljenja, ne bi li to "nešto" izašlo iz mene!
Taj nagomilani jad koji osećam, koji krijem iza osmeha, sa kojim se borim u tišini i u jutarnjem mraku.
A taj tata i njegov sin, koji su otišli svojim putem, samo su me podsetili da nisam sama na ovom svetu i da svako ima neku svoju muku i nekog svog zmaja protiv koga se bori svaki dan, od ranog jutra.
Kad sam se vratila kući, na stolu u kuhinji, na kariranom, crveno belom stolnjaku, čekali su me pripremljeni sendviči. Baš onakvi kakve najviše volim još od detinjstva. Sa krem sirom, praškom šunkom, kačkavaljem, majonezom i kečapom i kiselim krastavcima. Čekao me i zagrljaj, koji stopira sva moja gunđanja uzrokovana pojavama iz "spoljnog sveta".
I znate šta... bili su to najbolji sendviči koje sam pojela u zadnje vreme!
Kasnije me je čekala i večera posle kasnopopodnevne dremke i malo masiranja mojih još uvek bolnih dlanova.
A ovog jutra, nadohvat ruke, odmah pored kreveta, dočekali su me omiljeni pisci, njih dvojica u večitoj "mrtvoj trci", jedan koji je napisao sve ono što je mislio da je pisanja bilo vredno i nestao samo njemu znanim putevima i drugi koji i dalje piše tako da se razlažem u molekule svaki put kad čitam njegove priče.
Čekala me je moja omiljena šolja da je napunim idealnom proporcijom kafe, šećera i mleka i šlagom koji sam pripremila prethodno veče i da je ukrasim šarenim mrvicama i čekao me Mocart da mi zasvira "Andante" u ovo sivo nedeljno decembarsko jutro,
Čekala me ova priča da je podelim sa vama.
Povremeno bacim pogled na dlanove koji polako zaceljuju i srećna sam što se sve završilo upravo tako kako se završilo, jer je pad sam po sebi bio vrlo neprijatan i nimalo naivan.
Ponekad padnemo jer smo previše uzleteli.
Ponekad padnemo da bismo se setili da umemo i da letimo, samo što to, s vremena na vreme, zaboravimo.
Sve dok možemo da u ruci držimo knjige koje volimo i da ujedno stvaramo knjigu svog života, da primimo i pružimo zagrljaj, da uživamo u omiljenim ukusima i mirisima, sve dok majčin poljubac zaceljuje naše rane nama tako odraslima, sa osećanjem povređenog petogodišnjeg deteta u sebi, sve dok umemo da se radujemo malim stvarima, dok osećamo svaku notu života, dok u nama ima empatije za druge, dok balansiramo, padamo i ponovo ustajemo,
naš prigušeni krik u grlu nije samo krik.
On je naš pokretač, naša snaga da se izborimo sa svim vetrenjačama i alama ovog sveta.
I nije potrebno da vrištimo da bi nas drugi čuli.
Ponekad se naš krik najbolje čuje u tišini.
Ponekad i nije potrebno da nas drugi čuju.
Ponekad je jedino bitno da sami sebe osluškujemo i da svoj krik pretvorimo u usklik.
Čak i onda kad nas neki kamen saplete na našem putu. Posebno onda.
