Ovih dana knjige me pronalaze same.
S vremena na vreme (priznajem, vrlo slabašno i bezkarakterno) obećam sebi kako više neću gomilati knjige, jer sve što želim da pročitam, pre ili kasnije stići će i u biblioteku, ako već nije.
Ali, to nije isto. Nije isto kad imaš svoju zalihu knjiga, vođen mišlju da su ti uvek pri ruci, u svako doba dana i noći i da sav srećan možeš da spavaš okružen svojim knjigama, da čitaš omiljene citate i odlomke, uveče pred san, da čim ujutro otvoriš oči, dohvatiš knjigu pored jastuka, omirišeš je, prelistaš, uljuljkan mišlju da je samo tvoja i tako ti počne dan.
Te prisnosti sa knjigama iz biblioteke nema. One su, takoreći, svačije.
Idu od ruku do ruku, ponekad do tebe dođu bolno "raskupusane", ižvrljane, ponekad im fali par stranica (nikad neću razumeti ljude koji kidaju stranice iz knjiga).
Ograničene su rokovima boravka kod nas što ponekad stvara dodatni pritisak, da se baš u tom momentu, moramo posvetiti baš njima.
A ja ne volim nikakve pritisake.
Što ne znači da ne idem u biblioteku i da se ne radujem kad pronađem baš one naslove koje želim.
Ali, stišnjena između želje da knjige čitam polako, u miru i onda kad ja to želim i znanja da su te knjige moji gosti tek određeni broj dana, ponekad mi se desi da ih vratim nepročitane. Tek tako. I onda imam grižu savesti.
Možda sve ovo deluje tek kao puki izgovor za dalju kupovinu knjiga i njihovo gomilanje na policama, na fotelji pored kreveta, po kuhinjskim stolicama, sve dok jednog dana ne budem u prilici da sebi obezbedim jednu pristojnu biblioteku od zida do zida i ne podarim im mesto kakvo zaslužuju. Možda.
Jer, ko sam ja, da okrenem glavu od knjige koja me pronađe sama?!
Kad se prepoznamo na prvi pogled, kad kroz naziv knjige, sklopivši oči za trenutak, mogu da osetim njenu priču, sve ono što me čeka unutar korica?
Ili kad je pozajmljenu pročitam i toliko se oduševim da jedva čekam da odem u knjižaru i obezbedim sebi svoj primerak.
O poklonjenim knjigama i da ne pričam! Naročito, kad su u pitanju knjige mojih prijatelja, koji su sami autori tih knjiga.
Možete li zamisliti veću radost i čast od takvog poklona? Ja ne mogu.
I eto tako, desilo se juče, da sam ulazeći u jedan od onih velikih hipermarketa, gde se sve može naći na jednom mestu, pa i od ptice mleko verovatno, u potrazi za čajem koji sam jednom baš kod njih videla, iz nekog nepoznatog, ali sasvim izvesno, višeg razloga, krenula u obilazak po radnji, počevši od onog dela gde su smeštene sveske, ukrasni papiri i mašne, pa i knjige. Ne mogu da objasnim zašto sam baš tuda pošla, jer nikad ne gledam knjige po marketima pošto znam da su uglavnom skuplje nego u knjižarama, za koje inače posedujem članske karte za razno-razne popuste.
Možda mi je samo bio potreban odmor od malo napornijeg dana, možda malo mira. Uglavnom, besciljno lutajući pogledom po naslovima, istovremeno koreći sebe što vreme trošim u hipermarketu, umesto da mir potražim u svom domu ili da prošetam po lepom novembarskom danu, ugledala sam je na polici. Stajala je u nizu, umotana u celofan, jer uz nju ide poklon DVD, tačno u liniji mog pogleda.
I kroz njen naslov mogla sam da osetim svu dubinu priče i sve boje koje krije.
Da osetim radost, bol, čežnju, traganja, nostalgiju... da čujem poznate zvuke nekih dobro znanih melodija.
Nisam mogla da je prelistam, zbog celofana, ali znala sam da će mi se svideti, da će me njena priča dotaći, da ću osetiti sve njene nijanse.
Ponekad mir i utehu nađemo na najneobičnijim mestima na ovom svetu.
Ponekad nismo ni svesni da nam je potrebno da malo usporimo, da ne možemo i ne moramo baš sve, da nam je potrebno da se smirimo.
Tada, maskiran, prilagodivši se bojama našeg ovozemaljskog postojanja, mir pronađe nas. Vrlo često ne tamo gde smo ga očekivali, već tamo gde nas je zatekao i gde nam je bio preko potreban.
"More je ime moje, ja, duša u meni. I uvijek je tu, kao slika, brod na buri, djetinjstvo, kao misao, želja, galebovi, nepovrat. Prvi val. Trenutak u vječnom zavođenju, noć i zora, neprekinuto susretanje i rastajanje, trajanje. Znam da je to božije, taj talas koji najavljuje rađanje sunca. Gledam savršenu tišinu mora, iznad rijetki galeb, tek razbuđen, javlja se dragoj. I onda jedva čujno "ššššššššš" prvog vala i sve se opet smiri. Plima."
( Jadranka Stojaković, odlomak iz knjige "Boje zvuka" )
