Rođendan

Ona je jedna prava dama, za koju možemo slobodno reći da izgleda odlično za svoje godine i svo iskustvo ovog sveta koje ima!
Ima srce toplo i veliko kao Afrika, ezoterična je kao drevna Indija, voli kad po njoj padaju latice trešnjinog cveta u doba sakure u Japanu, meri vreme po peščanom satu Sahare, zna da bude nasmejana i osunčana kao Kalifornija, mistična kao Južna Amerika, nekada daleka i zamišljena kao Sibir i Severni pol, sanjiva kao Novi Zeland, u svom somotskom plavom plaštu i iskrzanoj čipki starog kontinenta, Evrope, zna da meditira na obalama svojih mora i okeana udišući miris soli i osluškujući ravnomerni zvuk talasa...
Voli nas i uglavnom strpljivo podnosi sve naše veće i manje nestašluke koje činimo kako bismo je povredili i opipali puls njene izdržljivosti. A kad prekoračimo taj njen prag tolerancije, ume i ona da se naljuti...o,itekako ume! Zna da "kad kap prelije čašu" njenog strpljenja pošalje neki tornado preko mora, da proključa nekim vulkanom, da neutešno plače danima krupnim kapima kiše uz jecaje gromoglasne grmljavine, da proključa od besa nekim velikim šumskim požarima... tek da nam da do znanja da sve ima svoju meru i granicu i da nismo mi stvorili nju, već ona nas i da kao starija, mudrija i iskusnija zaslužuje naše puno poštovanje, na koje mi, ljudi, njena deca, često zaboravimo, ranjavajući je i iskušavajući na raznorazne načine - bušeći je do granice bola, uništavajući njene retke vrste, oduzimajući joj kiseonik sečom šuma, trujemo je i zagađujemo, uništavamo ozonski omotač, njenu kožu, toliko puta je zanemarujući i ne misleći o njoj i njenim osećanjima.
Jer, mi ljudi smo takvi, kao prava deca. Znamo da budemo egoistični, grubi, neosetljivi, samoživi, lakomisleni i razmaženi u nadi da će te naše niske strasti ostati neprimećene i da će nam biti oprošteno, bez obzira na posledice.
Vrlo često i ne mislimo na četiri elementa i svu važnost njihove harmonije za naš opstanak- vodu, vazduh, zemlju i vatru, a najčešće zaboravljamo na onaj najvažniji prirodni PETI element, bez koga nas ne bi ni bilo - ljubav.
Draga naša majčice Zemljo, oprosti nam i ovaj put i znaj da ipak ima nas koji smo svesni tvoje veličine i vrednosti. Nas, koji danas slavimo tvoj dan, koji volimo da ležimo na tvojoj mladoj travi, da maštamo o nekom tvom udaljenom kutku, koji volimo životinje, poštujemo sve različitosti, divimo se drugim kulturama i nasleđu predaka, koji umemo da volimo i da praštamo (sledeći tvoj veličanstveni primer) i da budemo zahvalni na svakom trenu trenutka provedenom na tvom tlu.
Srećan ti rođendan, mila naša planeto! 

Jedanaesti sprat

Izašla sam iz lifta i uputila se ka zvonu pokraj vrata koja sam tražila.
Pošto sam pozvonila, osobi koja se pojavila na vratima rekla sam zašto sam tu i koga tražim i ostala sam u hodniku da čekam traženu osobu.
Dok sam čekala da se pojavi, vrteći se po hodniku ugledala sam veliki prozor, te sam mu prišla da razgledam okolinu dok čekam. Inače, iako živim u soliteru od dvadeset spratova, nisam baš ljubitelj visine, a sama se kotiram na solidnom trećem spratu - taman kako treba da bi mi prvo što ugledam svakog jutra kad otvorim oči, bio visoki četinar u parku ispred zgrade, koji doseže do petog sprata ( a rasli smo istovremeno, jednom davno bili smo iste visine).
Razlika između nas dvoje je u tome što je on sve ove godine nepomično rastao u visinu, a ja, opet, u svim mogućim pravcima, koje mi je život servirao.
Sa jedanaestog sprata, na kom sam se nalazila tog trenutka, iz ptičje perspektive, može se videti toliko toga, kao na dlanu i sve izgleda sasvim drugačije, malo i nevažno. Svi oni parkirani automobili, stari ili najmoderniji, krovovi kuća, ljudi koji izgledaju skoro kao mravi koji mile, svi bez izuzetka. I oni u skupim odelima i oni koji su možda tog jutra pomislili da li imaju novca da preguraju još jedan dan.
Lepotu utiska tog dana upotpunio je pogled na tek ozelenelo Bežanijsko brdo, u rano proleće.
Jer je to brdo najlepše u proleće, kad ozeleni i kao neka stara zelena kornjača na kraju ravnog Novog Beograda pruži rascvetalu glavu, ukrašenu prvim prolećnim cvetovima.
Pomislila sam da li je Bog svestan lepote ovog pogleda...da li su ljudi sa tog jedanaestog sprata svesni tog pogleda...
Iza mene su se otvorila vrata na koja sam malopre zvonila i u hodnik je izašla osoba koju sam malopre tražila. Žena srednjih godina, sa pogledom ostarelim preko noći od silnih briga.
Dok sam pokušavala da joj objasnim ko sam i zašto sam tu, preletela je preko mene umornim pogledom, a onda nastavila da odsutno gleda u nekom pravcu.
Jer takvi su pogledi majki na jedanaestom spratu Instituta za majku i dete na Novom Beogradu, na odeljenju za male pacijente, teško obolele.
Pogledi puni strepnje, tihi, umornih očiju od noćnog bdenja kraj svog čeda...pogledi onih koji su isplakali sve suze ovog sveta i sad nemo jecaju u sebi.
Kad sam videla taj pogled, smotano sam pokušala da objasnim zato sam tu...živim u soliteru preko puta, čula sam da je njena malena tu na lečenju, osetila sam potrebu da malenoj donesem nešto da joj prekratim duge bolničke sate. Sve vreme sam u ruci stiskala kesu sa keksom, čokoladom i Politikinim zabavnikom...rekla sam joj da ću doneti i jednu dečju knjigu, idem samo do izdavača po nju.
Pričala sam tako smušeno bez nekog reda, pitala sam kako je malena...
"Upravo su mi rekli da je pitanje dana" rekla mi je slomljenim glasom, jedvačujnim "pred detetom su mi to rekli. A ona nije mala, ima dovoljno godina da razume šta to znači" dodala je, smanjujući se od duševnog bola, tu, ispred mene. "Sada neće da razgovara ni sa mnom, ljuta je i tužna. Okrenula se na drugu stranu jastuka i ćuti."
Stajale smo tako neki minut u tišini, okrenute jedna ka drugoj, a pritisak teških reči, upravo izrečenih, osećao se kako struji oko nas, kako ispunjava čitav prostor tog pretoplog hodnika.
Knedla koja mi je sve vreme stajala u grlu dok sam slušala, nezaustavljivo je krenula da se penje uz moje grlo i koliko god da sam se trudila da ih zadržim, suze su mi pošle iz očiju.
Bilo me je stid od te hrabre žene, došla sam da pružim podršku, a odmah sam se slomila, osećala sam se nedoraslo tom zadatku. Niti sam znala šta da joj kažem, niti sam više bila u stanju zbog suza koje su sada već lile niz moje lice.
Pružila sam joj paket za malenu i nespretno je zagrlila. To je bilo sve što sam u tom trenutku mogla da uradim.
Uzela je paket i nestala iza vrata odoljenja, a ja sam ušla u lift, brišući suze koje su i dalje išle koliko god da sam ih brisala.
Sutradan sam otišla da odnesem obećanu knjigu. Mislila sam da pozvonim i dežurnoj sestri predam knjigu, ali ona me je  preko interfona pustila da uđem. Njen pult bio je na sredini dugog bolničkog hodnika i pozvala me rukom da dođem skroz do nje.
Ubrzanim korakom prolazila sam pored soba sa staklenim zidovima, tek krajičkom oka videvši da su pune dece i njihovih majki koje su me radoznalo posmatrale.
Rekoh sestri zašto sam tu i zbog koga.
"Da li želite da je vidite? Možete da odete u njenu sobu, samo da proverim da li je budna" govorila je u hodu već odlazeći ka njenoj sobi i ne čekajući moj odgovor.
Uhvatila me je panika zbog slabosti, jer iskreno, nisam želela da vidim malenu posle onoga što sam isto tako ne želeći, čula prethodnog dana. Ali, šta je, tu je, pomislila sam, pokušavajući da ostanem mirna.
"Spava" rekla je sestra izlazeći iz sobe...stena mi je pala sa srca..."A majka je izašla malo da prošeta"...još jedan kamen se otkotrljao.
Predala sam knjigu sestri,a ona je obećala da će je ostaviti malenoj kraj uzglavlja, da je vidi kad se probudi. Zahvalila sam i krenula ka vratima. Srce mi je lupalo kao ludo dok sam, ne skrećući pogled ka sobama sa malim bolesnicima odmicala hodnikom. Grlo mi je bilo suvo, a čitavo telo nemirno dok sam nestrpljivo pritiskala dugme pokušavajući da pozovem lift, samo sa jednom željom, da što pre pobegnem na vazduh, na sunce... i da se više nikad, nikad ne vratim na taj jedanaesti sprat!
Malena Anastasija pridružila se anđelima osmog aprila 2014- e godine u ranim jutarnjim časovima.
Njeno malo telo izmučeno nečijim nemarom, glupavom birokratijom, neodgovarajućim terapijama, odugovlačenjem...bilo je oslobođeno.
A jedna majka koja je isplakala sve svoje suze, ostala je sa ranom na srcu, velikom poput udaljenog sazvežđa u kom najsjanije od svih, sija zvezda njenog čeda.