LAVANDA(N)

Prvo julsko jutro, vrelina se oseća u vazduhu već od ranih sati.
Tromo se vučem, žmirkam, još mi se spava, a sunce već prži.
Ulazim u autobus, poluprazan, tako da ima mesta i za sedenje.
"Odlično!", pomislim i strovalim se na jedno od sedišta. Sanjivo posmatram stvarnost i razmišljam o koječemu. Mnogo razmišljam, čak i kad to uopšte ne želim. A posebno ne želim tako rano.
Ne želim ni da budem u tom autobusu, kad smo već kod želja, ali moram.
Oko mene neki, uglavnom, stariji svet, nađe se i poneka mlađa osoba, svi nešto gledamo u prazno, sa nekim svojim mislima. Jedni izlaze i odnose svoje misli sa sobom, drugi ulaze i unose neke nove misli. Ja izlazim na zadnjoj stanici, pa tako i moje misli putuju sa mnom.
Verovatno bih sve to vreme vožnje gledala kroz prozor, čisto da u nešto gledam, da u jednom momentu, na jednoj od stanica, na Bež. kosi, nije ušla ona. Prošla je pored mene, pored svih nas, krhka i plava ( a plavo je uvek lepo) i ostavila za sobom mirisni trag lavande.
U jednoj ruci nosila je kutiju presvučenu tkaninom boje lavande, veličine srednjeg kofera, a u drugoj pletenu korpu, prekrivenu maramom u boji lavande. Odmah sam znala da se ispod te marame, u toj korpi sigurno nalazi sušena lavanda.
Sela je nekoliko redova ispred, dijagonalno od mene, tako da sam mogla da je posmatram s leđa. Znala sam da sigurno ide do pijace, kod Piramide i već tada sam znala da ću je, kad završim sa svojim poslom kod doktora, obavezno potražiti i kupiti neku kesicu lavande.
Posmatrala sam je kako graciozno sedi i kako je sva u tonu sa svojom kutijom i korpom, kako je sva lavandičasta, njena bluza, njen prsten, njena narukvica od poludragog kamenja... Posmatrala sam njen mir i pomislila kako je to upravo ono što želim za sebe - mir sa sobom. Mir poput polja lavande.
Celu sam pijacu i čitav deo oko Piramide pretražila dok je nisam našla, ali nije bilo reči da odem, a da je ne pronađem.
Ja sam bila zahvalna i srećna kad sam je ponovo ugledala, a ona je bila zahvalna i srećna što sam je našla.
Rekla sam joj kako mi je ulepšala jutro, a da toga nije ni bila svesna, kako sam je ugledala u autobusu, kako je svojim ulaskom u njega, dala boje i mirise današnjem jutru. Sve vreme se blago i lepo osmehivala. Bilo joj je milo što sam zapazila sve te detalje vezane za nju i rekla je kako lepotu trenutka i ne može svako da oseti i prepozna - zbog čega je meni bilo milo.
Zove se Goca i kaže da voli da čita, a kad čita, ne može da ostavi knjigu. Ja sam joj preporučila jednu u kojoj ima i Provanse i lavande u izobilju.
Njena lavanda koju prodaje je sa Hvara. Ona je iz Beograda.
Pitala sam je da li mogu da fotografišem nju i njenu malenu "radnju" i rado je pristala. Sada i vi možete da uživate u njenom osmehu, a ako želite da uživate i u mirisu hvarske lavande, možete potražiti Gocu ispred pijace u bloku 45.
Srdačno smo se rukovale i ja sam joj poželela da sve što je ponela, danas i proda.
Onda smo se s osmehom rastale, do nekog sledećeg susreta.

Mika Antić je jednom rekao:""Da li se ikada upitaš koliko stvari na svetu 

nikad nije primetilo da si prošao kraj njih i nije ih ni briga da li uopšte postojiš?"

Dragi Miko, kojim god poljima da ti sada lutaš, bilo da u njima ima lavande, žita, suncokreta ili samo belih oblaka, budi siguran da se ova tvoja rečenica ne odnosi na mene. I da nikad neće.

Opčinjenost

Jer, šta je život bez opčinjenosti?

Bez nadahnuća koje donose nova jutra,
bez mogućnosti da se prepozna lepota?
Kakvo je to, bez nade, sutra?
Život bez osećanja života.
Bez radosti koja prevazilazi dubinu bića,
bez traga na nečijoj duši?
Život bez inspiracije i novih otkrića.
Teskobni osećaj neostvarenosti koji pritiska i guši.
Šta je život bez okreta, pogleda i dodira,
bez svog odraza u nečijim očima?
Tek puki osećaj nemira,
koji se sa snovima bori noćima.
Kakav je to život, bez osećaja miline?
Bez ustreptalosti leptirovih krila.
Bez rumenih obraza zbog nečije blizine?
Osećaja nežnih i glatkih, poput dodira svile.
Bez čežnje u igri uvelog lista.

Bez tajni srca zbog kojih duša blista?
Šta je život, ako nije sve ovo?
Ako se zbog opčinjenosti ne ostaje bez reči
i suza iz oka ne krene?
Ko može i sme to osećanje da spreči
i dozvoli željnom srcu da neispunjeno vene?

Pad

Prekjuče je bio petak. I uopšte nije bio trinaesti, već osamnaesti, ali za mene je to ipak bio crni petak. Pun nekih nesređenih misli, pun nekih nedoumica i udaranja glavom o zamišljeni ograničavajući zid moje duše i moga bića.

Osećala sam se... pa mislim da reč "jadno" najbolje sveobuhvatno opisuje stanje u kom sam se našla tog petka osamnaestog.

I jedino što sam želela je bilo da što pre prođe, da se završi, da ga više ne gledam, da me ostavi na miru! I on i sve misli koje su mi ostale zaglavljene u grlu još od ranog jutra ( a probudile su me u pet ujutro).

I tako, fokusirana na sve ono što mi ne da mira, kad je dan već bio blizu svog kraja, desilo mi se da u toj svojoj konfuziji i žurbi da pobegnem od nečega (koga, čega?) napravim nekoliko pogrešnih poteza, dodatni posao sebi za sutrašnji dan, da mi ode prevoz ispred nosa i da, pošto žurim, besno krenem peške bar do sledeće stanice, umesto da stojim u mestu i smrzavam se čekajući sledeći autobus.

I dalje u pokušaju da pobegnem od svojih misli i od sebe, a pri tome da i dalje budem revnosna i istog momenta pošaljem poruku osobi kojoj je poruku trebalo poslati, desilo mi se da se spotaknem o isturenu kamenu pločicu na trotoaru. Istog momenta mi je bilo jasno da ću pasti iako sam nekoliko sekundi balansirala, bezuspešno se hvatajući rukama za vazduh i posrtala u nameri da se to ipak ne desi. Međutim, to ipak nije bilo dovoljno i već sledećeg momenta bila sam na betonu, ispružena kao sveća.

Telefon je odleteo na jednu stranu, u komadima, moje stvari na drugu, a ja sam sa odranim dlanovima, ugruvana, ležala par trenutaka, pokušavajući da shvatim da li sam bar ja ostala u jednom komadu.

Naravno, u tom trenutku na ulici nije bilo nikog da mi pomogne, te sam nekako ustala sama, pokupila svoje stvari sa dlanovima koji su me pekli onako sveže odrani i nastavila da hodam bolnog vrata, ramena i laktova.

Ne znam da li sam više bila ljuta što sam pala ili sam pala od viška natoležene ljutine u sebi.

Naravno da sam glasno psovala taj prokleti baksuzni dan, došlo mi je i da vrištim (to posebno), a opet sam, ruku na srce, bila svesna da je taj pad bio samo opomena da se trgnem iz začarnog kruga loše volje, misli i "muke" koja me snašla. Vrlo sličan pad desio mi se pre par godina (na tramvajskim šinama u centru grada), u vrlo sličnoj situaciji i to je ono što mi je istog momenta proletelo kroz glavu! Evo ga, stari šablon opet je promolio svoju ružnu guštersku glavu, pomislila sam.

Samo sa tom razlikom što sam ovaj put znala o čemu je reč i šta mi se dešava, a tada ne.

Juče ujutro, pre posla, svratila do apoteke da kupim nešto protiv bolova, a onda sam nakljukana tabletama krenula u novi dan u susret onim obavezama koje su me čekale od petka. Retko dobra stvar kad imate radnu subotu je to što kad već morate rano da ustanete, čekaju vas uglavnom prazne ulice i isto tako, uglavnom, prazni autobusi, tako da je mesta za sedenje na pretek.

I eto, tako sam i ja sela, posmatrajući dobro znanu putanju prevoza, u iščekivanju da lek protiv bolova počne da deluje, razmišljajući kako mi je mama samo desetak minuta ranije poljubila bolne dlanove "da brže prođe", baš kao što je to radila i kad sam kao mala bila sva u krastama na kolenima i laktovima. Moj tok misli povremeno su prekidali čudni, pomalo neartikulisani zvuci iz zadnjeg dela autobusa. A kad je oko vas tišina, onda vam se čini da su ti zvuci još glasniji.

Kad je bilo vreme da izađem, na istoj stanici sišli su i oni.

Tata i njegov odrasli sin koji se oglašavao tim zvucima.

Odjednom sam prestala da mislim na svoje bolove u kičmi, ramenu i vratu, a jedino što sam osetila bio je taj zaglavljeni krik u mom grlu. Pokušavala sam da pročistim grlo tihim kašljucanjem. Prvo tihim, a onda sve glasnijim. Na kraju sam i sama počela da ispuštam neke čudne zvuke, nešto između kašljanja i davljenja, ne bi li to "nešto" izašlo iz mene!

Taj nagomilani jad koji osećam, koji krijem iza osmeha, sa kojim se borim u tišini i u jutarnjem mraku.

A taj tata i njegov sin, koji su otišli svojim putem, samo su me podsetili da nisam sama na ovom svetu i da svako ima neku svoju muku i nekog svog zmaja protiv koga se bori svaki dan, od ranog jutra.

Kad sam se vratila kući, na stolu u kuhinji, na kariranom, crveno belom stolnjaku, čekali su me pripremljeni sendviči. Baš onakvi kakve najviše volim još od detinjstva. Sa krem sirom, praškom šunkom, kačkavaljem, majonezom i kečapom i kiselim krastavcima. Čekao me i zagrljaj, koji stopira sva moja gunđanja uzrokovana pojavama iz "spoljnog sveta".

I znate šta... bili su to najbolji sendviči koje sam pojela u zadnje vreme!

Kasnije me je čekala i večera posle kasnopopodnevne dremke i malo masiranja mojih još uvek bolnih dlanova.

A ovog jutra, nadohvat ruke, odmah pored kreveta, dočekali su me omiljeni pisci, njih dvojica u večitoj "mrtvoj trci", jedan koji je napisao sve ono što je mislio da je pisanja bilo vredno i nestao samo njemu znanim putevima i drugi koji i dalje piše tako da se razlažem u molekule svaki put kad čitam njegove priče.

Čekala me je moja omiljena šolja da je napunim idealnom proporcijom kafe, šećera i mleka i šlagom koji sam pripremila prethodno veče i da je ukrasim šarenim mrvicama i čekao me Mocart da mi zasvira "Andante" u ovo sivo nedeljno decembarsko jutro,

Čekala me ova priča da je podelim sa vama.

Povremeno bacim pogled na dlanove koji polako zaceljuju i srećna sam što se sve završilo upravo tako kako se završilo, jer je pad sam po sebi bio vrlo neprijatan i nimalo naivan.

Ponekad padnemo jer smo previše uzleteli.

Ponekad padnemo da bismo se setili da umemo i da letimo, samo što to, s vremena na vreme, zaboravimo.

Sve dok možemo da u ruci držimo knjige koje volimo i da ujedno stvaramo knjigu svog života, da primimo i pružimo zagrljaj, da uživamo u omiljenim ukusima i mirisima, sve dok majčin poljubac zaceljuje naše rane nama tako odraslima, sa osećanjem povređenog petogodišnjeg deteta u sebi, sve dok umemo da se radujemo malim stvarima, dok osećamo svaku notu života, dok u nama ima empatije za druge, dok balansiramo, padamo i ponovo ustajemo,

naš prigušeni krik u grlu nije samo krik.

On je naš pokretač, naša snaga da se izborimo sa svim vetrenjačama i alama ovog sveta.

I nije potrebno da vrištimo da bi nas drugi čuli.

Ponekad se naš krik najbolje čuje u tišini.

Ponekad i nije potrebno da nas drugi čuju.

Ponekad je jedino bitno da sami sebe osluškujemo i da svoj krik pretvorimo u usklik.

Čak i onda kad nas neki kamen saplete na našem putu. Posebno onda.

Boje smiraja

Ovih dana knjige me pronalaze same.

S vremena na vreme (priznajem, vrlo slabašno i bezkarakterno) obećam sebi kako više neću gomilati knjige, jer sve što želim da pročitam, pre ili kasnije stići će i u biblioteku, ako već nije.

Ali, to nije isto. Nije isto kad imaš svoju zalihu knjiga, vođen mišlju da su ti uvek pri ruci, u svako doba dana i noći i da sav srećan možeš da spavaš okružen svojim knjigama, da čitaš omiljene citate i odlomke, uveče pred san, da čim ujutro otvoriš oči, dohvatiš knjigu pored jastuka, omirišeš je, prelistaš, uljuljkan mišlju da je samo tvoja i tako ti počne dan.

Te prisnosti sa knjigama iz biblioteke nema. One su, takoreći, svačije.

Idu od ruku do ruku, ponekad do tebe dođu bolno "raskupusane", ižvrljane, ponekad im fali par stranica (nikad neću razumeti ljude koji kidaju stranice iz knjiga).

Ograničene su rokovima boravka kod nas što ponekad stvara dodatni pritisak, da se baš u tom momentu, moramo posvetiti baš njima.

A ja ne volim nikakve pritisake.

Što ne znači da ne idem u biblioteku i da se ne radujem kad pronađem baš one naslove koje želim.

Ali, stišnjena između želje da knjige čitam polako, u miru i onda kad ja to želim i znanja da su te knjige moji gosti tek određeni broj dana, ponekad mi se desi da ih vratim nepročitane. Tek tako. I onda imam grižu savesti.

Možda sve ovo deluje tek kao puki izgovor za dalju kupovinu knjiga i njihovo gomilanje na policama, na fotelji pored kreveta, po kuhinjskim stolicama, sve dok jednog dana ne budem u prilici da sebi obezbedim jednu pristojnu biblioteku od zida do zida i ne podarim im mesto kakvo zaslužuju. Možda.

Jer, ko sam ja, da okrenem glavu od knjige koja me pronađe sama?!

Kad se prepoznamo na prvi pogled, kad kroz naziv knjige, sklopivši oči za trenutak, mogu da osetim njenu priču, sve ono što me čeka unutar korica?

Ili kad je pozajmljenu pročitam i toliko se oduševim da jedva čekam da odem u knjižaru i obezbedim sebi svoj primerak.

O poklonjenim knjigama i da ne pričam! Naročito, kad su u pitanju knjige mojih prijatelja, koji su sami autori tih knjiga.

Možete li zamisliti veću radost i čast od takvog poklona? Ja ne mogu.

I eto tako, desilo se juče, da sam ulazeći u jedan od onih velikih hipermarketa, gde se sve može naći na jednom mestu, pa i od ptice mleko verovatno, u potrazi za čajem koji sam jednom baš kod njih videla, iz nekog nepoznatog, ali sasvim izvesno, višeg razloga, krenula u obilazak po radnji, počevši od onog dela gde su smeštene sveske, ukrasni papiri i mašne, pa i knjige. Ne mogu da objasnim zašto sam baš tuda pošla, jer nikad ne gledam knjige po marketima pošto znam da su uglavnom skuplje nego u knjižarama, za koje inače posedujem članske karte za razno-razne popuste.

Možda mi je samo bio potreban odmor od malo napornijeg dana, možda malo mira. Uglavnom, besciljno lutajući pogledom po naslovima, istovremeno koreći sebe što vreme trošim u hipermarketu, umesto da mir potražim u svom domu ili da prošetam po lepom novembarskom danu, ugledala sam je na polici. Stajala je u nizu, umotana u celofan, jer uz nju ide poklon DVD, tačno u liniji mog pogleda.

I kroz njen naslov mogla sam da osetim svu dubinu priče i sve boje koje krije.

Da osetim radost, bol, čežnju, traganja, nostalgiju... da čujem poznate zvuke nekih dobro znanih melodija.

Nisam mogla da je prelistam, zbog celofana, ali znala sam da će mi se svideti, da će me njena priča dotaći, da ću osetiti sve njene nijanse.

Ponekad mir i utehu nađemo na najneobičnijim mestima na ovom svetu.

Ponekad nismo ni svesni da nam je potrebno da malo usporimo, da ne možemo i ne moramo baš sve, da nam je potrebno da se smirimo.

Tada, maskiran, prilagodivši se bojama našeg ovozemaljskog postojanja, mir pronađe nas. Vrlo često ne tamo gde smo ga očekivali, već tamo gde nas je zatekao i gde nam je bio preko potreban.

"More je ime moje, ja, duša u meni. I uvijek je tu, kao slika, brod na buri, djetinjstvo, kao misao, želja, galebovi, nepovrat. Prvi val. Trenutak u vječnom zavođenju, noć i zora, neprekinuto susretanje i rastajanje, trajanje. Znam da je to božije, taj talas koji najavljuje rađanje sunca. Gledam savršenu tišinu mora, iznad rijetki galeb, tek razbuđen, javlja se dragoj. I onda jedva čujno "ššššššššš" prvog vala i sve se opet smiri. Plima."

( Jadranka Stojaković, odlomak iz knjige "Boje zvuka" )

Kada si sam u svemu

Život je jedno ogromno čudo
- to niko ne dovodi u dilemu.
Nekad izgleda kao ringišpil
na kom je sve brzo i ludo,
a nekad imaš osećaj
kao da si sam u svemu.
Kad osećaš da se daviš
u viru misli i neizgovorenih reči,
kada ti se čini da su ti zatvorena sva vrata,
da život stalno pokušava da te spreči...
Kada te bole trenuci neki,
kada ti se odgovori čine
nemogući i daleki.
Kada te nečija nepažnja vređa,
misliš da ti je život okrenuo leđa...
Kada te poklopi talas tuge,
na horizontu vremena
ne nazireš rešenje.
Imaš utisak da sreća uvek bira
miljenike druge...
Kada ne pomaže ničije tešenje!
Kada sklizneš u letargiju nemu.
Kada nemaš snage da se boriš
za ono što želiš i voliš.
Kada ti se čini da si sam u svemu.
Kada te neke nepravde peku,
kada ti suze nekontrolisano poteku...
Kada se pitaš: Zašto ja baš?
I zašto baš meni?
Tada moraš jednu stvar da znaš
- sve je to čista iluzija
koja lako može da se promeni.
I sve što treba da znaš na temu
straha, nemoći i boli,
kada imaš utisak da si sam u svemu...
Uvek postoji neko ko te voli
baš takvog kakav jesi.
I sve se sa razlogom dešava,
baš onda kada treba da se desi.
Kada si sam u svemu...
znaj da to je prolazno stanje
i da stvarno nije.

To je samo tvoje lično osećanje!
Kada si tužan, usamljen, napet...
Ne kloni!
Seti se samo stvari jedne:
Misao može da se promeni.
A u tebi se krije sva moć da promeniš svet!

Taj divni atelje

Juče sam bila u ateljeu. Pravom umetničkom ateljeu!
Neki bi možda rekli - kakav atelje, pa to je samo jedna veća podrumska prostorija, podeljena na dva dela, sa mirisom memle, ponekim paukom i njegovim mrežastim vezom, sa malenim prozorima i metalnom rupičastom mrežom na njima.
To su, ti ljudi koji tako misle, sasvim izvesno, neki ljudi koji ne vide srcem, pate od nedostatka mašte, a mišljenje donose letimično i prebrzo.
Pravo stanje stvari je sasvim drugačije.
Jer u toj, jednoj od najstarijih novobeogradskih ulica, u jednoj višedecenijskoj nekolikospratnici, skriven od pogleda radoznalaca, među zelenilom koje prkosi vrelom asfaltu i usijanoj nebeskoj zvezdi, nalazi se Taj divni atelje.
Nije do njega baš tako lako ni stići, stari interfon je taj koji odlučuje da li ćete biti primljeni, da li ćete sići tih nekoliko stepenika ispod zemlje i stići do pravih vrata.
Vrata jednog posebnog sveta, Mišinog i Nadicinog.
Mišin deo sveta je nekako više muški kako i priliči jednom Miši, ali ono što me je juče dovelo na to čarobno mesto, to je onaj deo sveta koji pripada Nadici Umetnici.
Neko iz one, već pomenute grupe ljudi, možemo ih zvati i "letimični posmatrači", možda bi na prvi pogled pomislio da je Nadica osoba kao i svaka druga, neko pored koga su prošli ko zna koliko puta na ulici, proveli vreme čekajući u istom redu u prodavnici, vozeći bicikl pored reke, šetajući Savamalom... ali, nama je ovde sasvim jasno da je reč o jednoj posebnoj osobi, o Umetnici.
To se vidi u njenom živom pogledu, u razgovoru, u prijatnosti i udobnosti prostora i vremena koje provedete sa njom. I u svemu onome što  Nadica zamisli i svojim prstima izvaja.
Da me je neko pitao nekad, kako zamišljam izgled jednog umetničkog ateljea, ja bih rekla - eto, baš tako, isto kao Taj divni atelje!
Zidova oblepljenih posterima i flajerima koji najavljuju razne prošle i buduće izložbe, okačenim razglednicama sa crtežima svuda okolo, dok se na policama baškare knjige, figure, alatke za rad, tanjir za oblikovanje figura i jedna velika peć za keramiku skrivena u uglu prostorije.
Peć iz koje kao nekom magijom izlaze lepi beli pečeni komadi , koji se potom glaziraju poput nekih velikih oblih puslica. Sve ono što Nadica izmašta i svojim rukama oživi.
A toliko je toga lepog što je osmislila i napravila, gde god da pogledate oko sebe, u tom ušukanom prostoru, sa pogledom na zelenilo i prijatnim mirisom memle, tek toliko da podseti na detinjstvo.
Brzo ćete uočiti kako vas iz jednog ugla posmatra par raskošno oblih, elegantno popunjenih keramičkih gospođica, koje provode to vrelo letnje popodne u kafenisanju i kikotanju, prekinuvši ga tek da vas odmere "od glave do pete", kao novu, tek prispelu osobu u Taj divni atelje. Nekoliko brkatih mornara u prugastim teget belim majicama vam šmekerski namiguje iz svog ugla, jer znaju oni već kako bi sve seke najradije ljubile mornare, dok vas par sitnijih i krupnijih riba složno posmatra svojim nemim pogledom, na suvom. Nekoliko lenjo protegnutih mačaka što po pepeljarama, što po malenim keramičkim radio aparatima i miljeima baš kao nekad, nezainteresovano za vas i sve oko sebe, provodi vreme predući i dremajući. Dve kraljice iz suprotnih tabora, blago nakrivivši svoje krune, čekajući ganc glazuru, sa svog mesta vas ljubopitljivo posmatraju, sigurno se pitajući kom kraljevstvu vi pripadate i koje su vam namere. Braća Bosiljčić izviruju iz svoje minijaturne bombondžijske radnje, braća Šljivić vas mame malenim knjigama u svoju knjižaru, dok se kravica Daisy zadovoljno osmehuje sa svog mesta na zidu, kao da je zauzela najbolju ležaljku na plaži.
Ima tu još nekih lepih plavetnih šolja, malenih automobilčića i brodića koji su pošli nekim svojim morima i isto tako malenih keramičkih ankera koji pokušavaju da ih spreče i zadrže u tom prostoru.
A svi zajedno ljuljuškali smo se na talasima popodnevne letnje vreline, pričale su se neke lepe priče, o odrastanju i prijateljstvu, o kreativnosti i pronalaženju lepote u samo naizgled, malim stvarima.
Ne krijem da sam krajičkom oka i ja sama posmatrala one koji mene posmatraju svojim kermičkim okicama, zainteresovana da čujem tihi šapat sa polica i da s vremena na vreme opipam i osetim glatkoću keramičke glazure i u mislima nađem namenu svakoj od figura. U kravicu Daisy sam gledala otvoreno i zaljubljeno "kao tele u šarena vrata" jer sam njen višegodišnji tihi obožavalac!
Jedva čekam novu priliku da svratim u Taj divni atelje, da onako komšijski "banem" na "čašicu razgovora" i sok od limuna, da posmatram šareni svet u kom, u harmoniji "žive" neki keramički ljudi, životinje i stanovnici mora, bez obzira na veličinu, vrstu i status.

Za ovu priču izuzetno je bitno spomenuti da Mišina radionica i Nadicin atelje čine jednu celinu (baš kao što i njih dvoje zajedno čine jednu savršenu celinu u životu), u kojoj oni provode dane radeći, uživajući u svojim zajedničkim trenucima, u deljenju obroka u pauzama stvaranja, sanjajući i ostvarujući neke svoje snove... ne bih sada znala, a i da znam, ne bih vam otkrila te snove, jer su oni samo njihovi. Pa ipak, mogu da vam otkrijem jedan, ostvaren, najslađi od svih! Sigurna sam da su ga Miša i Nadica baš takvog zajedno izmaštali. Ime mu je Boško i neodoljiv je!
Ali, to je već neka druga priča :-)

*Fotografije preuzete sa FB profila Nadežde Đukanović Pantelić

Galerija

Bilo je to jednog od onih teških prolećnih sparnih dana kada tamni oblaci puni kiše čitav dan preteći nisko stoje na gradom, a sunce tek s vremena na vreme promoli svoje zrake.
Od onih dana kada kao da se godišnja doba menjaju u par sati, pa se iz kuće mora izaći sa jaknom, naočarima za sunce i kišobranom, sve to - za svaki slučaj.
Njoj je taj dan bio nekako posebno težak, ne samo zbog tog vremena, već zbog nekog svog unutrašnjeg pritiska i nemira. Zbog neizvesnosti i strpljenja koje je morala da ima tih dana, a samo strpljenje joj nikad nije bila jača strana i posebno joj je teško padalo, možda najteže od svega ostalog. I baš u tim danima, od nje se očekivalo da bude strpljiva beskrajno, što ju je dovodilo do granica razuma i izmorilo više od bilo kakve fizičke aktivnosti. Jer raditi nešto fizički, ići s jednog kraja grada na drugi, brinuti o nekom... baš to kao da joj je davalo neku dodatnu snagu, ali razmišljanje i umna konstantna briga tih dana, to je bilo ono zbog čega se osećala umornom i praznom većinom vremena.
I baš tog teškog dana, sa svim tim niskim oblacima nad gradom, težinom svojih misli i umorom, rešila je da ode do svoje najdraže galerije u gradu, na jedan od onih događaja koji okupljaju neki umetnički svet od pisane reči, rokenrola, glumišta i pesništva.
Među svim tim svetom te večeri, u toj galeriji, gostovao je i pisac čiju je novu knjigu htela da kupi.
Neko sa strane to svakako ne bi mogao da razume, da zbog jedne knjige ide umoran do grada, umesto da malo "spusti loptu" i odmori.
Ali, za nju, to je bio način da odmori. Da čuje i vidi nešto dobro i lepo, da stvori zalihe duševne hrane od koje će živeti bar nekoliko narednih dana.
Nikad se nije plašila svog umora i on je nikad nije sprečio da uradi ono što želi, plašila se grmljavine i mogućeg nevremena, ali čak ni taj strah nije bio dovoljno jak da bi odustala od onog što želi.
Na putu ka galeriji promenila je poslednjih deset evra iz svog šteka, novac joj je tih dana odlazio nemilice na neke manje lepe stvari, kao da joj je klizio kroz prste nezaustavljivo, a ona ništa nije mogla da učini da to spreči.
Novac za nju nikad nije imao preteranu važnost, ali znala je dobro kakvu glavobolju može da izazove njegov nedostatak! Takođe, nikad nije mogla da shvati ljude koji su dopuštali da ih novac menja i oblikuje kao da su od bezlične gline, da pravi od njih sebične, a razmetljive osobe, ironične i samožive. Ista stvar bila je i sa slavom... ili bar onim što su mnogi mislili da jesu. Da li je moguće, uvek se pitala da ljudi postanu slepi za sve ostalo, kad bar na par trenutaka pomisle da su zbog nečega slavni... jer uglavnom ta slava uvek i jeste bila samo pomisao, u svakodnevnom životu - čast izuzecima. Misao kao i svaka druga, koja vrlo brzo može da se promeni, baš kao i vreme.
Promenivši novac, lagano je odšetala do galerije glavnim beogradskim ulicama, usput prošavši i kroz jedan od centralnih gradskih parkova, kako bi bar malo uživala u zelenilu i mirisima proleća.
Ispred i u samoj galeriji već je bilo dosta okupljenog sveta, ljudi koji su se uglavnom već poznavali međusobno, neko je nešto napisao, neko je nešto otpevao...bio poznat po ovom ili onom.
One koji se nisu poznavali međusobno, upoznavali su oni koji znaju i jedne i druge.
Bilo je tu poznatih lica, poput par voditeljki, glumica, nekih poznatih tv osoba, rokera, jednog starog cenjenog pesnika bez čijih se pesama detinjstvo uglavnom nije moglo ni zamisliti.
Ona sama nikome od prisutnih nije bila važna u tom smislu, niti u bilo kom drugom, ali to joj i nije bilo mnogo bitno. Pozdravila se sa par onih koje znala iz viđenja i posmatrala ljude oko sebe.
Gledala je kako konobari promiču sa punim čašama i kako se te čaše brzo prazne, kao i sto sa posluženjem. Ona sama poslužila se jednom flašicom vode, nekako više zbog nalepnice na njoj nego zato što je nešto bila žedna.
Osluškivala je ljude oko sebe, gledala u tog ostarelog pesnika koji je sedeo u uglu i zbog njega joj bi neka tuga oko srca... setila se kako su tog starog dobrog čiku pre par  meseci napali nevaspitani klinci, male ulične bitange i gledala ga je sada kako sedi tu, poguren i starački sitan, a opet veći od svih njih zajedno u toj prostoriji.
Posmatrala je  neke osedele i izborane rokere svoje mladosti ( idole nikad nije imala ), kako se rukuju i onako matori pokušavaju da izvedu neke mladalačke fore i to joj bi nekako tako... gledala je kako rokenrol umire tu pred njenim očima - možda je to najbolji opis.
Gledala je kako svi oko nje, naizgled nonšalantno, šetkaju sa čašama vina, a eto, ona se čak i po tome razlikovala od njih, jer alkohol nije pila, čak je i obična čaša vina nekad znala da joj smeta, a naročito nekih teških dana.
Nije bila poznata, nije pila, nije stajala kraj stola sa posluženjem, nikome nije bilo bitno da je slika... nije bila jedna od njih.
Ali, to nije bilo ni važno. Nije bila ni željna da je neko zna, ono čega je ona bila žedna, bila je lepota.
Lepota trenutka, stihova, dobrog zvuka i lepe reči od koje duša zatreperi.
Pisac kog je poznavala od ranije i pratila njegov rad, kurtoazno je izrazio zadovoljstvo što je vidi i spustio pogled na svoji mobilni, opet. Ni to joj nije smetalo. Svakako je nameravala da kupi njegovu knjigu, jer piše baš onako, po njenom ukusu.
Dok joj je potpisivao knjigu, nešto kasnije, razmišljala je kako on sigurno ne zna kako je upravo zbog njega razmenila poslednju deseticu koju je imala u tom momentu. Tiho joj je rekao ono što joj sigurno ne bi rekao pred drugima, pred svojim poznanicima muzičarima i glumcima, da mu obavezno javi svoje mišljenje o novoj knjizi jer je ona uvek iskrena prema njemu.
Gledala ga je kako joj to govori i u jednoj ruci i dalje držeći nonšalantno čašu vina, kao da je produžetak njegove ruke, drugom rukom spušta njenu olovku u svoj džep.
Njenu olovku, koja tako lepo i tanko piše, koju je uvek nosila sa sobom, uz svoj mali crveni notes, u koji je beležila sve svoje misli koje bi joj pale napamet negde usput, u prevozu, u čekaonici kod doktora, u šetnji... on je i dalje pričao nešto, valjda osećajući obavezu da joj ukaže sitnu pažnju zbog kupljene knjige, a ona je gledala svoju olovku u njegovom džepu i mislila kako je nepovratno izgubila. Bilo je sramota da mu je traži natrag, kao što je mnogo puta bilo sramota u životu da traži ono što joj pripada. I zato je rešila da se oprosti od nje, bezglasno, gledajući u njen narandžasti vrh.
Neki pank bend cepao je u pozadini svoje glasove i instrumente, dok se ona opraštala od svoje olovke i dok je pogledom pratila starog pesnika kako, sam, polako odlazi u veče.
Došlo joj je da mu priđe i da ga prevede preko ulice, da ga bezbedno otprati do kuće, da ga zamoli da joj odrecituje neki od stihova zbog kojih je vredelo odrasti u osobu kakva je postala i da mu kaže kako sada i sama zna da se život uglavnom sastoji od fora i fazona.
Stajala je još malo na pločniku ispred, društvo se razilazilo, galerija se praznila.
Tik pored nje stajali su momci poznati iz aktuelne humorističke emisije na tv-u, ali ni to joj nije bilo bitno, jer televiziju više uopšte skoro i da nije gledala.
Znala je neke osobe koje bi sigurno bile presrećne da se slikaju sa njima, jer su baš super i kul, ali njoj su izgledali sasvim obično to veče.
Lepo je dok nešto radimo radi lepote u sebi, ali kad počnemo to da radimo da bi se dopali drugima, lako je zaboraviti se, zaboraviti kakvi smo u stvari, šta je to zbog čega radimo ono što radimo i odjednom naš stav više nije stav, već poza.
Odjednom se osetila oslobođeno. Čak je i neotvorenu flašicu vode vratila na sto sa posluženjem.
Krenula je ka autobuskoj stanici, udišući miris beogradskih lipa koji je tako volela, u ruci je nosila potpisanu knjigu i sa smeškom mislila kako će njena olovka ipak biti od neke koristi to veče, kako će još neke knjige biti potpisane zahvaljujući njoj.
I znala je. Koliko god da je malo novca imala i koliko god toga nije mogla sebi da priušti, da ono što su drugi morali da plaćaju novcem, ona je to već imala u sebi.
Umor više nije osećala, težina dana je nestala pred lepotom mirisne prolećne noći.
Dobila je i ovaj put ono što je želela. Zalihe duševne hrane te večeri sasvim sigurno potrajaće bar narednih desetak dana, a možda i duže.
Pogledala je u nebo. Bilo je skroz vedro. Na njemu se video mladi mesec sa severnjačom, svojom zvezdom vodiljom.