Pad

Prekjuče je bio petak. I uopšte nije bio trinaesti, već osamnaesti, ali za mene je to ipak bio crni petak. Pun nekih nesređenih misli, pun nekih nedoumica i udaranja glavom o zamišljeni ograničavajući zid moje duše i moga bića.

Osećala sam se... pa mislim da reč "jadno" najbolje sveobuhvatno opisuje stanje u kom sam se našla tog petka osamnaestog.

I jedino što sam želela je bilo da što pre prođe, da se završi, da ga više ne gledam, da me ostavi na miru! I on i sve misli koje su mi ostale zaglavljene u grlu još od ranog jutra ( a probudile su me u pet ujutro).

I tako, fokusirana na sve ono što mi ne da mira, kad je dan već bio blizu svog kraja, desilo mi se da u toj svojoj konfuziji i žurbi da pobegnem od nečega (koga, čega?) napravim nekoliko pogrešnih poteza, dodatni posao sebi za sutrašnji dan, da mi ode prevoz ispred nosa i da, pošto žurim, besno krenem peške bar do sledeće stanice, umesto da stojim u mestu i smrzavam se čekajući sledeći autobus.

I dalje u pokušaju da pobegnem od svojih misli i od sebe, a pri tome da i dalje budem revnosna i istog momenta pošaljem poruku osobi kojoj je poruku trebalo poslati, desilo mi se da se spotaknem o isturenu kamenu pločicu na trotoaru. Istog momenta mi je bilo jasno da ću pasti iako sam nekoliko sekundi balansirala, bezuspešno se hvatajući rukama za vazduh i posrtala u nameri da se to ipak ne desi. Međutim, to ipak nije bilo dovoljno i već sledećeg momenta bila sam na betonu, ispružena kao sveća.

Telefon je odleteo na jednu stranu, u komadima, moje stvari na drugu, a ja sam sa odranim dlanovima, ugruvana, ležala par trenutaka, pokušavajući da shvatim da li sam bar ja ostala u jednom komadu.

Naravno, u tom trenutku na ulici nije bilo nikog da mi pomogne, te sam nekako ustala sama, pokupila svoje stvari sa dlanovima koji su me pekli onako sveže odrani i nastavila da hodam bolnog vrata, ramena i laktova.

Ne znam da li sam više bila ljuta što sam pala ili sam pala od viška natoležene ljutine u sebi.

Naravno da sam glasno psovala taj prokleti baksuzni dan, došlo mi je i da vrištim (to posebno), a opet sam, ruku na srce, bila svesna da je taj pad bio samo opomena da se trgnem iz začarnog kruga loše volje, misli i "muke" koja me snašla. Vrlo sličan pad desio mi se pre par godina (na tramvajskim šinama u centru grada), u vrlo sličnoj situaciji i to je ono što mi je istog momenta proletelo kroz glavu! Evo ga, stari šablon opet je promolio svoju ružnu guštersku glavu, pomislila sam.

Samo sa tom razlikom što sam ovaj put znala o čemu je reč i šta mi se dešava, a tada ne.

Juče ujutro, pre posla, svratila do apoteke da kupim nešto protiv bolova, a onda sam nakljukana tabletama krenula u novi dan u susret onim obavezama koje su me čekale od petka. Retko dobra stvar kad imate radnu subotu je to što kad već morate rano da ustanete, čekaju vas uglavnom prazne ulice i isto tako, uglavnom, prazni autobusi, tako da je mesta za sedenje na pretek.

I eto, tako sam i ja sela, posmatrajući dobro znanu putanju prevoza, u iščekivanju da lek protiv bolova počne da deluje, razmišljajući kako mi je mama samo desetak minuta ranije poljubila bolne dlanove "da brže prođe", baš kao što je to radila i kad sam kao mala bila sva u krastama na kolenima i laktovima. Moj tok misli povremeno su prekidali čudni, pomalo neartikulisani zvuci iz zadnjeg dela autobusa. A kad je oko vas tišina, onda vam se čini da su ti zvuci još glasniji.

Kad je bilo vreme da izađem, na istoj stanici sišli su i oni.

Tata i njegov odrasli sin koji se oglašavao tim zvucima.

Odjednom sam prestala da mislim na svoje bolove u kičmi, ramenu i vratu, a jedino što sam osetila bio je taj zaglavljeni krik u mom grlu. Pokušavala sam da pročistim grlo tihim kašljucanjem. Prvo tihim, a onda sve glasnijim. Na kraju sam i sama počela da ispuštam neke čudne zvuke, nešto između kašljanja i davljenja, ne bi li to "nešto" izašlo iz mene!

Taj nagomilani jad koji osećam, koji krijem iza osmeha, sa kojim se borim u tišini i u jutarnjem mraku.

A taj tata i njegov sin, koji su otišli svojim putem, samo su me podsetili da nisam sama na ovom svetu i da svako ima neku svoju muku i nekog svog zmaja protiv koga se bori svaki dan, od ranog jutra.

Kad sam se vratila kući, na stolu u kuhinji, na kariranom, crveno belom stolnjaku, čekali su me pripremljeni sendviči. Baš onakvi kakve najviše volim još od detinjstva. Sa krem sirom, praškom šunkom, kačkavaljem, majonezom i kečapom i kiselim krastavcima. Čekao me i zagrljaj, koji stopira sva moja gunđanja uzrokovana pojavama iz "spoljnog sveta".

I znate šta... bili su to najbolji sendviči koje sam pojela u zadnje vreme!

Kasnije me je čekala i večera posle kasnopopodnevne dremke i malo masiranja mojih još uvek bolnih dlanova.

A ovog jutra, nadohvat ruke, odmah pored kreveta, dočekali su me omiljeni pisci, njih dvojica u večitoj "mrtvoj trci", jedan koji je napisao sve ono što je mislio da je pisanja bilo vredno i nestao samo njemu znanim putevima i drugi koji i dalje piše tako da se razlažem u molekule svaki put kad čitam njegove priče.

Čekala me je moja omiljena šolja da je napunim idealnom proporcijom kafe, šećera i mleka i šlagom koji sam pripremila prethodno veče i da je ukrasim šarenim mrvicama i čekao me Mocart da mi zasvira "Andante" u ovo sivo nedeljno decembarsko jutro,

Čekala me ova priča da je podelim sa vama.

Povremeno bacim pogled na dlanove koji polako zaceljuju i srećna sam što se sve završilo upravo tako kako se završilo, jer je pad sam po sebi bio vrlo neprijatan i nimalo naivan.

Ponekad padnemo jer smo previše uzleteli.

Ponekad padnemo da bismo se setili da umemo i da letimo, samo što to, s vremena na vreme, zaboravimo.

Sve dok možemo da u ruci držimo knjige koje volimo i da ujedno stvaramo knjigu svog života, da primimo i pružimo zagrljaj, da uživamo u omiljenim ukusima i mirisima, sve dok majčin poljubac zaceljuje naše rane nama tako odraslima, sa osećanjem povređenog petogodišnjeg deteta u sebi, sve dok umemo da se radujemo malim stvarima, dok osećamo svaku notu života, dok u nama ima empatije za druge, dok balansiramo, padamo i ponovo ustajemo,

naš prigušeni krik u grlu nije samo krik.

On je naš pokretač, naša snaga da se izborimo sa svim vetrenjačama i alama ovog sveta.

I nije potrebno da vrištimo da bi nas drugi čuli.

Ponekad se naš krik najbolje čuje u tišini.

Ponekad i nije potrebno da nas drugi čuju.

Ponekad je jedino bitno da sami sebe osluškujemo i da svoj krik pretvorimo u usklik.

Čak i onda kad nas neki kamen saplete na našem putu. Posebno onda.

Boje smiraja

Ovih dana knjige me pronalaze same.

S vremena na vreme (priznajem, vrlo slabašno i bezkarakterno) obećam sebi kako više neću gomilati knjige, jer sve što želim da pročitam, pre ili kasnije stići će i u biblioteku, ako već nije.

Ali, to nije isto. Nije isto kad imaš svoju zalihu knjiga, vođen mišlju da su ti uvek pri ruci, u svako doba dana i noći i da sav srećan možeš da spavaš okružen svojim knjigama, da čitaš omiljene citate i odlomke, uveče pred san, da čim ujutro otvoriš oči, dohvatiš knjigu pored jastuka, omirišeš je, prelistaš, uljuljkan mišlju da je samo tvoja i tako ti počne dan.

Te prisnosti sa knjigama iz biblioteke nema. One su, takoreći, svačije.

Idu od ruku do ruku, ponekad do tebe dođu bolno "raskupusane", ižvrljane, ponekad im fali par stranica (nikad neću razumeti ljude koji kidaju stranice iz knjiga).

Ograničene su rokovima boravka kod nas što ponekad stvara dodatni pritisak, da se baš u tom momentu, moramo posvetiti baš njima.

A ja ne volim nikakve pritisake.

Što ne znači da ne idem u biblioteku i da se ne radujem kad pronađem baš one naslove koje želim.

Ali, stišnjena između želje da knjige čitam polako, u miru i onda kad ja to želim i znanja da su te knjige moji gosti tek određeni broj dana, ponekad mi se desi da ih vratim nepročitane. Tek tako. I onda imam grižu savesti.

Možda sve ovo deluje tek kao puki izgovor za dalju kupovinu knjiga i njihovo gomilanje na policama, na fotelji pored kreveta, po kuhinjskim stolicama, sve dok jednog dana ne budem u prilici da sebi obezbedim jednu pristojnu biblioteku od zida do zida i ne podarim im mesto kakvo zaslužuju. Možda.

Jer, ko sam ja, da okrenem glavu od knjige koja me pronađe sama?!

Kad se prepoznamo na prvi pogled, kad kroz naziv knjige, sklopivši oči za trenutak, mogu da osetim njenu priču, sve ono što me čeka unutar korica?

Ili kad je pozajmljenu pročitam i toliko se oduševim da jedva čekam da odem u knjižaru i obezbedim sebi svoj primerak.

O poklonjenim knjigama i da ne pričam! Naročito, kad su u pitanju knjige mojih prijatelja, koji su sami autori tih knjiga.

Možete li zamisliti veću radost i čast od takvog poklona? Ja ne mogu.

I eto tako, desilo se juče, da sam ulazeći u jedan od onih velikih hipermarketa, gde se sve može naći na jednom mestu, pa i od ptice mleko verovatno, u potrazi za čajem koji sam jednom baš kod njih videla, iz nekog nepoznatog, ali sasvim izvesno, višeg razloga, krenula u obilazak po radnji, počevši od onog dela gde su smeštene sveske, ukrasni papiri i mašne, pa i knjige. Ne mogu da objasnim zašto sam baš tuda pošla, jer nikad ne gledam knjige po marketima pošto znam da su uglavnom skuplje nego u knjižarama, za koje inače posedujem članske karte za razno-razne popuste.

Možda mi je samo bio potreban odmor od malo napornijeg dana, možda malo mira. Uglavnom, besciljno lutajući pogledom po naslovima, istovremeno koreći sebe što vreme trošim u hipermarketu, umesto da mir potražim u svom domu ili da prošetam po lepom novembarskom danu, ugledala sam je na polici. Stajala je u nizu, umotana u celofan, jer uz nju ide poklon DVD, tačno u liniji mog pogleda.

I kroz njen naslov mogla sam da osetim svu dubinu priče i sve boje koje krije.

Da osetim radost, bol, čežnju, traganja, nostalgiju... da čujem poznate zvuke nekih dobro znanih melodija.

Nisam mogla da je prelistam, zbog celofana, ali znala sam da će mi se svideti, da će me njena priča dotaći, da ću osetiti sve njene nijanse.

Ponekad mir i utehu nađemo na najneobičnijim mestima na ovom svetu.

Ponekad nismo ni svesni da nam je potrebno da malo usporimo, da ne možemo i ne moramo baš sve, da nam je potrebno da se smirimo.

Tada, maskiran, prilagodivši se bojama našeg ovozemaljskog postojanja, mir pronađe nas. Vrlo često ne tamo gde smo ga očekivali, već tamo gde nas je zatekao i gde nam je bio preko potreban.

"More je ime moje, ja, duša u meni. I uvijek je tu, kao slika, brod na buri, djetinjstvo, kao misao, želja, galebovi, nepovrat. Prvi val. Trenutak u vječnom zavođenju, noć i zora, neprekinuto susretanje i rastajanje, trajanje. Znam da je to božije, taj talas koji najavljuje rađanje sunca. Gledam savršenu tišinu mora, iznad rijetki galeb, tek razbuđen, javlja se dragoj. I onda jedva čujno "ššššššššš" prvog vala i sve se opet smiri. Plima."

( Jadranka Stojaković, odlomak iz knjige "Boje zvuka" )

Kada si sam u svemu

Život je jedno ogromno čudo
- to niko ne dovodi u dilemu.
Nekad izgleda kao ringišpil
na kom je sve brzo i ludo,
a nekad imaš osećaj
kao da si sam u svemu.
Kad osećaš da se daviš
u viru misli i neizgovorenih reči,
kada ti se čini da su ti zatvorena sva vrata,
da život stalno pokušava da te spreči...
Kada te bole trenuci neki,
kada ti se odgovori čine
nemogući i daleki.
Kada te nečija nepažnja vređa,
misliš da ti je život okrenuo leđa...
Kada te poklopi talas tuge,
na horizontu vremena
ne nazireš rešenje.
Imaš utisak da sreća uvek bira
miljenike druge...
Kada ne pomaže ničije tešenje!
Kada sklizneš u letargiju nemu.
Kada nemaš snage da se boriš
za ono što želiš i voliš.
Kada ti se čini da si sam u svemu.
Kada te neke nepravde peku,
kada ti suze nekontrolisano poteku...
Kada se pitaš: Zašto ja baš?
I zašto baš meni?
Tada moraš jednu stvar da znaš
- sve je to čista iluzija
koja lako može da se promeni.
I sve što treba da znaš na temu
straha, nemoći i boli,
kada imaš utisak da si sam u svemu...
Uvek postoji neko ko te voli
baš takvog kakav jesi.
I sve se sa razlogom dešava,
baš onda kada treba da se desi.
Kada si sam u svemu...
znaj da to je prolazno stanje
i da stvarno nije.

To je samo tvoje lično osećanje!
Kada si tužan, usamljen, napet...
Ne kloni!
Seti se samo stvari jedne:
Misao može da se promeni.
A u tebi se krije sva moć da promeniš svet!

Taj divni atelje

Juče sam bila u ateljeu. Pravom umetničkom ateljeu!
Neki bi možda rekli - kakav atelje, pa to je samo jedna veća podrumska prostorija, podeljena na dva dela, sa mirisom memle, ponekim paukom i njegovim mrežastim vezom, sa malenim prozorima i metalnom rupičastom mrežom na njima.
To su, ti ljudi koji tako misle, sasvim izvesno, neki ljudi koji ne vide srcem, pate od nedostatka mašte, a mišljenje donose letimično i prebrzo.
Pravo stanje stvari je sasvim drugačije.
Jer u toj, jednoj od najstarijih novobeogradskih ulica, u jednoj višedecenijskoj nekolikospratnici, skriven od pogleda radoznalaca, među zelenilom koje prkosi vrelom asfaltu i usijanoj nebeskoj zvezdi, nalazi se Taj divni atelje.
Nije do njega baš tako lako ni stići, stari interfon je taj koji odlučuje da li ćete biti primljeni, da li ćete sići tih nekoliko stepenika ispod zemlje i stići do pravih vrata.
Vrata jednog posebnog sveta, Mišinog i Nadicinog.
Mišin deo sveta je nekako više muški kako i priliči jednom Miši, ali ono što me je juče dovelo na to čarobno mesto, to je onaj deo sveta koji pripada Nadici Umetnici.
Neko iz one, već pomenute grupe ljudi, možemo ih zvati i "letimični posmatrači", možda bi na prvi pogled pomislio da je Nadica osoba kao i svaka druga, neko pored koga su prošli ko zna koliko puta na ulici, proveli vreme čekajući u istom redu u prodavnici, vozeći bicikl pored reke, šetajući Savamalom... ali, nama je ovde sasvim jasno da je reč o jednoj posebnoj osobi, o Umetnici.
To se vidi u njenom živom pogledu, u razgovoru, u prijatnosti i udobnosti prostora i vremena koje provedete sa njom. I u svemu onome što  Nadica zamisli i svojim prstima izvaja.
Da me je neko pitao nekad, kako zamišljam izgled jednog umetničkog ateljea, ja bih rekla - eto, baš tako, isto kao Taj divni atelje!
Zidova oblepljenih posterima i flajerima koji najavljuju razne prošle i buduće izložbe, okačenim razglednicama sa crtežima svuda okolo, dok se na policama baškare knjige, figure, alatke za rad, tanjir za oblikovanje figura i jedna velika peć za keramiku skrivena u uglu prostorije.
Peć iz koje kao nekom magijom izlaze lepi beli pečeni komadi , koji se potom glaziraju poput nekih velikih oblih puslica. Sve ono što Nadica izmašta i svojim rukama oživi.
A toliko je toga lepog što je osmislila i napravila, gde god da pogledate oko sebe, u tom ušukanom prostoru, sa pogledom na zelenilo i prijatnim mirisom memle, tek toliko da podseti na detinjstvo.
Brzo ćete uočiti kako vas iz jednog ugla posmatra par raskošno oblih, elegantno popunjenih keramičkih gospođica, koje provode to vrelo letnje popodne u kafenisanju i kikotanju, prekinuvši ga tek da vas odmere "od glave do pete", kao novu, tek prispelu osobu u Taj divni atelje. Nekoliko brkatih mornara u prugastim teget belim majicama vam šmekerski namiguje iz svog ugla, jer znaju oni već kako bi sve seke najradije ljubile mornare, dok vas par sitnijih i krupnijih riba složno posmatra svojim nemim pogledom, na suvom. Nekoliko lenjo protegnutih mačaka što po pepeljarama, što po malenim keramičkim radio aparatima i miljeima baš kao nekad, nezainteresovano za vas i sve oko sebe, provodi vreme predući i dremajući. Dve kraljice iz suprotnih tabora, blago nakrivivši svoje krune, čekajući ganc glazuru, sa svog mesta vas ljubopitljivo posmatraju, sigurno se pitajući kom kraljevstvu vi pripadate i koje su vam namere. Braća Bosiljčić izviruju iz svoje minijaturne bombondžijske radnje, braća Šljivić vas mame malenim knjigama u svoju knjižaru, dok se kravica Daisy zadovoljno osmehuje sa svog mesta na zidu, kao da je zauzela najbolju ležaljku na plaži.
Ima tu još nekih lepih plavetnih šolja, malenih automobilčića i brodića koji su pošli nekim svojim morima i isto tako malenih keramičkih ankera koji pokušavaju da ih spreče i zadrže u tom prostoru.
A svi zajedno ljuljuškali smo se na talasima popodnevne letnje vreline, pričale su se neke lepe priče, o odrastanju i prijateljstvu, o kreativnosti i pronalaženju lepote u samo naizgled, malim stvarima.
Ne krijem da sam krajičkom oka i ja sama posmatrala one koji mene posmatraju svojim kermičkim okicama, zainteresovana da čujem tihi šapat sa polica i da s vremena na vreme opipam i osetim glatkoću keramičke glazure i u mislima nađem namenu svakoj od figura. U kravicu Daisy sam gledala otvoreno i zaljubljeno "kao tele u šarena vrata" jer sam njen višegodišnji tihi obožavalac!
Jedva čekam novu priliku da svratim u Taj divni atelje, da onako komšijski "banem" na "čašicu razgovora" i sok od limuna, da posmatram šareni svet u kom, u harmoniji "žive" neki keramički ljudi, životinje i stanovnici mora, bez obzira na veličinu, vrstu i status.

Za ovu priču izuzetno je bitno spomenuti da Mišina radionica i Nadicin atelje čine jednu celinu (baš kao što i njih dvoje zajedno čine jednu savršenu celinu u životu), u kojoj oni provode dane radeći, uživajući u svojim zajedničkim trenucima, u deljenju obroka u pauzama stvaranja, sanjajući i ostvarujući neke svoje snove... ne bih sada znala, a i da znam, ne bih vam otkrila te snove, jer su oni samo njihovi. Pa ipak, mogu da vam otkrijem jedan, ostvaren, najslađi od svih! Sigurna sam da su ga Miša i Nadica baš takvog zajedno izmaštali. Ime mu je Boško i neodoljiv je!
Ali, to je već neka druga priča :-)

*Fotografije preuzete sa FB profila Nadežde Đukanović Pantelić

Galerija

Bilo je to jednog od onih teških prolećnih sparnih dana kada tamni oblaci puni kiše čitav dan preteći nisko stoje na gradom, a sunce tek s vremena na vreme promoli svoje zrake.
Od onih dana kada kao da se godišnja doba menjaju u par sati, pa se iz kuće mora izaći sa jaknom, naočarima za sunce i kišobranom, sve to - za svaki slučaj.
Njoj je taj dan bio nekako posebno težak, ne samo zbog tog vremena, već zbog nekog svog unutrašnjeg pritiska i nemira. Zbog neizvesnosti i strpljenja koje je morala da ima tih dana, a samo strpljenje joj nikad nije bila jača strana i posebno joj je teško padalo, možda najteže od svega ostalog. I baš u tim danima, od nje se očekivalo da bude strpljiva beskrajno, što ju je dovodilo do granica razuma i izmorilo više od bilo kakve fizičke aktivnosti. Jer raditi nešto fizički, ići s jednog kraja grada na drugi, brinuti o nekom... baš to kao da joj je davalo neku dodatnu snagu, ali razmišljanje i umna konstantna briga tih dana, to je bilo ono zbog čega se osećala umornom i praznom većinom vremena.
I baš tog teškog dana, sa svim tim niskim oblacima nad gradom, težinom svojih misli i umorom, rešila je da ode do svoje najdraže galerije u gradu, na jedan od onih događaja koji okupljaju neki umetnički svet od pisane reči, rokenrola, glumišta i pesništva.
Među svim tim svetom te večeri, u toj galeriji, gostovao je i pisac čiju je novu knjigu htela da kupi.
Neko sa strane to svakako ne bi mogao da razume, da zbog jedne knjige ide umoran do grada, umesto da malo "spusti loptu" i odmori.
Ali, za nju, to je bio način da odmori. Da čuje i vidi nešto dobro i lepo, da stvori zalihe duševne hrane od koje će živeti bar nekoliko narednih dana.
Nikad se nije plašila svog umora i on je nikad nije sprečio da uradi ono što želi, plašila se grmljavine i mogućeg nevremena, ali čak ni taj strah nije bio dovoljno jak da bi odustala od onog što želi.
Na putu ka galeriji promenila je poslednjih deset evra iz svog šteka, novac joj je tih dana odlazio nemilice na neke manje lepe stvari, kao da joj je klizio kroz prste nezaustavljivo, a ona ništa nije mogla da učini da to spreči.
Novac za nju nikad nije imao preteranu važnost, ali znala je dobro kakvu glavobolju može da izazove njegov nedostatak! Takođe, nikad nije mogla da shvati ljude koji su dopuštali da ih novac menja i oblikuje kao da su od bezlične gline, da pravi od njih sebične, a razmetljive osobe, ironične i samožive. Ista stvar bila je i sa slavom... ili bar onim što su mnogi mislili da jesu. Da li je moguće, uvek se pitala da ljudi postanu slepi za sve ostalo, kad bar na par trenutaka pomisle da su zbog nečega slavni... jer uglavnom ta slava uvek i jeste bila samo pomisao, u svakodnevnom životu - čast izuzecima. Misao kao i svaka druga, koja vrlo brzo može da se promeni, baš kao i vreme.
Promenivši novac, lagano je odšetala do galerije glavnim beogradskim ulicama, usput prošavši i kroz jedan od centralnih gradskih parkova, kako bi bar malo uživala u zelenilu i mirisima proleća.
Ispred i u samoj galeriji već je bilo dosta okupljenog sveta, ljudi koji su se uglavnom već poznavali međusobno, neko je nešto napisao, neko je nešto otpevao...bio poznat po ovom ili onom.
One koji se nisu poznavali međusobno, upoznavali su oni koji znaju i jedne i druge.
Bilo je tu poznatih lica, poput par voditeljki, glumica, nekih poznatih tv osoba, rokera, jednog starog cenjenog pesnika bez čijih se pesama detinjstvo uglavnom nije moglo ni zamisliti.
Ona sama nikome od prisutnih nije bila važna u tom smislu, niti u bilo kom drugom, ali to joj i nije bilo mnogo bitno. Pozdravila se sa par onih koje znala iz viđenja i posmatrala ljude oko sebe.
Gledala je kako konobari promiču sa punim čašama i kako se te čaše brzo prazne, kao i sto sa posluženjem. Ona sama poslužila se jednom flašicom vode, nekako više zbog nalepnice na njoj nego zato što je nešto bila žedna.
Osluškivala je ljude oko sebe, gledala u tog ostarelog pesnika koji je sedeo u uglu i zbog njega joj bi neka tuga oko srca... setila se kako su tog starog dobrog čiku pre par  meseci napali nevaspitani klinci, male ulične bitange i gledala ga je sada kako sedi tu, poguren i starački sitan, a opet veći od svih njih zajedno u toj prostoriji.
Posmatrala je  neke osedele i izborane rokere svoje mladosti ( idole nikad nije imala ), kako se rukuju i onako matori pokušavaju da izvedu neke mladalačke fore i to joj bi nekako tako... gledala je kako rokenrol umire tu pred njenim očima - možda je to najbolji opis.
Gledala je kako svi oko nje, naizgled nonšalantno, šetkaju sa čašama vina, a eto, ona se čak i po tome razlikovala od njih, jer alkohol nije pila, čak je i obična čaša vina nekad znala da joj smeta, a naročito nekih teških dana.
Nije bila poznata, nije pila, nije stajala kraj stola sa posluženjem, nikome nije bilo bitno da je slika... nije bila jedna od njih.
Ali, to nije bilo ni važno. Nije bila ni željna da je neko zna, ono čega je ona bila žedna, bila je lepota.
Lepota trenutka, stihova, dobrog zvuka i lepe reči od koje duša zatreperi.
Pisac kog je poznavala od ranije i pratila njegov rad, kurtoazno je izrazio zadovoljstvo što je vidi i spustio pogled na svoji mobilni, opet. Ni to joj nije smetalo. Svakako je nameravala da kupi njegovu knjigu, jer piše baš onako, po njenom ukusu.
Dok joj je potpisivao knjigu, nešto kasnije, razmišljala je kako on sigurno ne zna kako je upravo zbog njega razmenila poslednju deseticu koju je imala u tom momentu. Tiho joj je rekao ono što joj sigurno ne bi rekao pred drugima, pred svojim poznanicima muzičarima i glumcima, da mu obavezno javi svoje mišljenje o novoj knjizi jer je ona uvek iskrena prema njemu.
Gledala ga je kako joj to govori i u jednoj ruci i dalje držeći nonšalantno čašu vina, kao da je produžetak njegove ruke, drugom rukom spušta njenu olovku u svoj džep.
Njenu olovku, koja tako lepo i tanko piše, koju je uvek nosila sa sobom, uz svoj mali crveni notes, u koji je beležila sve svoje misli koje bi joj pale napamet negde usput, u prevozu, u čekaonici kod doktora, u šetnji... on je i dalje pričao nešto, valjda osećajući obavezu da joj ukaže sitnu pažnju zbog kupljene knjige, a ona je gledala svoju olovku u njegovom džepu i mislila kako je nepovratno izgubila. Bilo je sramota da mu je traži natrag, kao što je mnogo puta bilo sramota u životu da traži ono što joj pripada. I zato je rešila da se oprosti od nje, bezglasno, gledajući u njen narandžasti vrh.
Neki pank bend cepao je u pozadini svoje glasove i instrumente, dok se ona opraštala od svoje olovke i dok je pogledom pratila starog pesnika kako, sam, polako odlazi u veče.
Došlo joj je da mu priđe i da ga prevede preko ulice, da ga bezbedno otprati do kuće, da ga zamoli da joj odrecituje neki od stihova zbog kojih je vredelo odrasti u osobu kakva je postala i da mu kaže kako sada i sama zna da se život uglavnom sastoji od fora i fazona.
Stajala je još malo na pločniku ispred, društvo se razilazilo, galerija se praznila.
Tik pored nje stajali su momci poznati iz aktuelne humorističke emisije na tv-u, ali ni to joj nije bilo bitno, jer televiziju više uopšte skoro i da nije gledala.
Znala je neke osobe koje bi sigurno bile presrećne da se slikaju sa njima, jer su baš super i kul, ali njoj su izgledali sasvim obično to veče.
Lepo je dok nešto radimo radi lepote u sebi, ali kad počnemo to da radimo da bi se dopali drugima, lako je zaboraviti se, zaboraviti kakvi smo u stvari, šta je to zbog čega radimo ono što radimo i odjednom naš stav više nije stav, već poza.
Odjednom se osetila oslobođeno. Čak je i neotvorenu flašicu vode vratila na sto sa posluženjem.
Krenula je ka autobuskoj stanici, udišući miris beogradskih lipa koji je tako volela, u ruci je nosila potpisanu knjigu i sa smeškom mislila kako će njena olovka ipak biti od neke koristi to veče, kako će još neke knjige biti potpisane zahvaljujući njoj.
I znala je. Koliko god da je malo novca imala i koliko god toga nije mogla sebi da priušti, da ono što su drugi morali da plaćaju novcem, ona je to već imala u sebi.
Umor više nije osećala, težina dana je nestala pred lepotom mirisne prolećne noći.
Dobila je i ovaj put ono što je želela. Zalihe duševne hrane te večeri sasvim sigurno potrajaće bar narednih desetak dana, a možda i duže.
Pogledala je u nebo. Bilo je skroz vedro. Na njemu se video mladi mesec sa severnjačom, svojom zvezdom vodiljom.

LU

Potpisivao je knjige u jednoj od retkih nezavisnih knjižara u samom centru grada, te 2010-e.

Bilo je to onih dana kad sam još uvek radila na poslu sa nezahvalnim radnim vremenom ( i još nezahvalnijim poslodavcem) te sam morala da kradem sopstvene slobodne trenutke za događaje koje ne želim da propustim, a potpisivanje knjiga Erlenda Lua, svakako je bio jedan od tih.

Prvu njegovu knjigu "Naivan. Super." kupila sam, moram priznati, bez ikakvog znanja o samom njenom autoru. Dopale su mi se korice, zelenilo na njima i plišani meda u uglu, a najviše mi se dopao sam naziv. Naivan - pa još super!

To mi je delovalo baš onako blisko i poznato, jer me lično, ta naivnost čitav život prati (što bi rekli stari, tako ću jednog dana i umreti), pa sam eto htela da pročitam kako je to kad je neko drugi naivan i to smatra za nešto super.

Tako sam se prvi put susrela sa gosn-n Luom i njegovim stilom pisanja, koji me je osvojio na prvo čitanje.

Druga knjiga koju sam kupila bila je "Dopler". 

Onda sam shvatila da u mojoj biblioteci imaju sve njegove knjige, te sam tako rešila da uštedim koji dinar i da ostale naslove uzimam iz biblioteke i mislim da je to sasvim ok, jer je uživanje podjednako.

Da se vratim na početak priče, na potpisivanje knjiga.

Bilo nas je dosta, gužva je bila velika, stajali smo u redu ispred knjižare, koji je potom, unutar knjižare vijugao između polica, sve do stola za kojim je Lu sedeo.

Dugo se čekalo. Bolele su me noge od stajanja na poslu i žurbe da ne propustim potpisivanje, ali kao i mnogo puta pre i kasnije u svom životu, preovladala je istrajnost da dođem do onoga što želim.

Ljudi u redu su bili raspoloženi, niko se nije gurao, svi smo strpljivo čekali, stiskajući svoje primerke knjiga za potpis.

Sam Erlend delovao je pomalo nezainteresovano ili je možda samo bio iznenađen brojem ljudi koji su došli. Uglavnom, nije se preterano osmehivao i nije se trudio da nam se dopadne više od svojih knjiga, što je meni bilo apsolutno kul. Pravi tip sa severa!

Nije baš bio raspoložen ni za slikanje. Lenjo bi ustao, kad bi ga neko od fanova zamolio za zajedničku fotku i dok bi se čitaoci razdragano osmehivali i pozirali, on bi gledao u objektiv aparata svojim ravnim, "luovskim" pogledom.

Zato ga nisam ni pitala da se slikamo. Nije mi ni bilo važno.

Čak nisam s njim ni razgovarala, osim što sam mu rekla svoje ime radi potpisa, dok je devojka ispred mene s puno oduševljenja pokušala da mu objasni koliko ona voli njegove knjige.

Da li treba da napišem kako je kao odgovor dobila ravnu liniju pogleda Erlenda Lua?

A meni se baš dopao takav. Jer piše tako da uopšte i ne mora da se osmehuje!

Juče popodne pročitala sam njegovu knjigu "Popis" i mogu slobodno reći, da nisam mogla bolje da provedem oblačno i nedefinisano majsko popodne.

Knjiga je kratka, brzo se čita, zabavna je beskrajno, u njoj preovlađuje prepoznatljivi "luovski" stil, gorko slatke životne istine...još jedna od onih knjiga posle koje poželite da unesete malo nestašluka u sopstveni život.

Da popijete čašu vina i nazdravite životu, iako ste pre toga popili lek protiv glavobolje, pa onda krene još više da vam se vrti u glavi, spremite kalorijsku bombu za večeru, pohovane tikvice i pržene mlade krompiriće sa sve belim hlebom (dobro, bilo je i salate uz to)...da malo zanemarite sve ono zdravo i dobro u životu i da malo budete svoji, pa makar po pitanju hrane.

Pustite da vas ponese knjiga, da malo budete lucidni, da se saživite sa junakinjom romana, da se izmestite iz sopstvene stvarnosti...

Šta, hoćete da mi kažete da se vama to nikad nije desilo? Da vas po završetku čitanja neko vreme ne obuzme i ne drži raspoloženje iz knjige?! I da onda malo pustite mašti na volju i onako za sebe, glumatate da ste i sami lik iz romana?

 E, pa dragi moji, reći ću vam jednu stvar - to vam je onda kao da tu knjigu niste ni čitali!

Kao jedan mali život koji vam je promakao, a da ga niste ni osetili.

Nada(nje) ili kako je opera ušla u moj život

Još kao tinejdžerka sam za rođendan od najboljeg druga dobila kasetu sa klasičnom muzikom, pod nazivom "Muzika raspoloženja".
Na njoj su bile obrade svetski poznatih operskih arija u izvođenju revijskog orkestra i hora RTSA ( radio televizija Sarajevo).
Eto tako sam ja u tom periodu odrastanja, tih lepih osamdesetih, slušala red italo disko muzike, red popa i roka, red opere :-)
Tu kasetu čuvam i danas, jer sam osoba koja čuva svoja sećanja.
Ali,tu ne počinje moje interesovanje za operu!
U Temišvaru, lepom gradu, "malom Beču" kako ga još zovu, u kom sam provodila dobar deo detinjstva, u samom centru, na Trgu pobede, postoji lepa i velika zgrada Nacionalne rumunske opere koja me uvek privlačila svojim izgledom, plakatima koji najavljuju predstojeći repertoar, velikim stubovima i lukovima i velikim ulaznim vratima...i uvek kad sam prolazila tuda zamišljala sam kakav se to čaroban krije iza tih tamnih vrata, meni nedostupan u to vreme, jer oko mene nije bilo poklonika opere.
Znala sam samo da unutra, u toj velelepnoj građevini, u orkestru Opere, svira moj uja Branislav, neko koga u životu nisam često viđala, ali sam ga uvek volela na poseban način. I uvek kad bi neko spomenuo kako Branislav Petrov radi u Operi, ja bih ga zamišljala u crnom fraku, sa leptir mašnom, otmenog i elegantnog, sa njegovim lepim plavim očima.
Godinama, zaista godinama, maštala sam da bar jednom uđem u tu zgradu!
Ali,kako sam odrastala, sve sam ređe odlazila u Temišvar, tako da je prilike za ostvarenje te želje bilo vrlo malo, dok je u jednom periodu, uopšte nije ni bilo (prilike, a ne želje), jer po odrastanju, svim odraslim obavezama i nedostatku vremena koje te obaveze donose, godinama nisam bila u Temišvaru.
A onda, kao dokaz da čovek nikad ne treba da prestane da veruje u svoje želje (čak i kad odraste) u moj život vratila se moja sestra Nada.
Nada Petrov, ćerka uje Branislava, u svakom smislu ličeći na svog tatu - po prelepim plavim očima, dobroti i blagosti koje nosi u svojoj duši, eleganciji i talentu za muziku.
Nada je, poput svog oca, završila muzički fakultet i svira violinu. Kad ona zasvira, kao da započne neku sopstvenu bajku, u kojoj se kao čarolijom, nađu svi koji je slušaju! A ona sama živi svoju muziku i to tako predano, odgovorno i strasno!
Nada, prva violina moga srca.
I nema lepšeg i opuštajućeg prizora, nego kad na koncu dana, posle svih proba, predstava, časova...Nada uveče dođe kući, spusti violinu, pusti klasičnu muziku i zatvorenih očiju proživljava svaki ton i notu...a vi sedite preko puta nje i posmatrate je, razmišljajući kako mora biti divno poznavati i razumeti taj tajni jezik muzike.
Nada je, poput svog tate, član orkestra Nacionalne rumunske Opere (između ostalog).
Sva moja nadanja da ću jednog dana ući u tu čarobnu zgradu, ostvarila je Nada!
Tako da je moj prvi pravi susret sa operom bio upravo onog dana kada me Nada uvela na probu "Fausta".
Sama zgrada iznutra, bila je još lepša nego što sam zamišljala, sve te duge godine unazad.
Ali odjednom, tu je počelo da se odvija nešto novo...otkrila sam da ja zaista volim operu! Ono što se odvija na samoj sceni!
Bila je to čak obična proba, bez kostima, sa povremenim prekidima, radi savetovanja sa dirigentom, ali meni to ništa nije smetalo... ja sam tako lako, kao da sam uvek tu i pripadala, "skliznula"  u čarobni svet opere!
Taj se osećaj rečima ne može opisati. Sada znam da TO nešto ili osetite ili ne...moćni glasovi operskih pevača, scenografija , raskošni kostimi i šminka, priča koja vas ponese, tera da zadržite dah i treperite celim svojim bićem.
Draga moja Nada, koja me probudila iz sveta realnosti... običnosti!
Koja me naučila da ne moram znati jezik nota da bih osetila svu lepotu i raskoš klasične muzike i opere!
Koja me vratila pozorištu posle dugog niza godina!
Sada, sa velikom radošću odlazim da slušam operu, kad mi se za to ukaže prilika.
Početnik sam još uvek u toj svojoj ljubavi, ali ne smeta... uživam polako, često slušam operske arije preko radija i pevušim za svoju dušu.
I dalje u mojoj najužoj blizini nema većih poklonika opere, ali meni to ne smeta...srećna sam što ja imam taj dar da je osetim i volim, što prepoznajem svu njenu lepotu.
Uživam u uspesima moje Nade, podržavam mog prijatelja, mladog operskog pevača, na putu njegovog napretka, kog mi je sudbina donela onda kad je i opera ušla u moj život... radujem se svakom susretu sa njenom magijom.
Nada(nje) kao deo jednog izuzetnog, magičnog i lepšeg sveta.

Pismo

Mila dušo moja,
znam da me već neko vreme nema dovoljno za tebe, onoliko koliko je to tebi potrebno... onoliko koliko nam je to obema potrebno!
Znaš i sama koliko želim da budem sa tobom, da ti posvećujem svoje vreme, da te pazim i da ti ugađam sada kad sam spoznala svu tvoju lepotu i sve ono novo i dobro što mi otkrivaš svaki put kad smo zajedno.
Dugo smo se tražile po ovom velikom, neshvatljivom svetu, a taj osećaj radosti kad sam te pronašla ne mogu rečima ni opisati! Ali, tebi i ne moram, jer i ti si to isto osetila... znam da jesi!
Osetilo se to u vazduhu i lepoti onog divnog sunčanog decembarskog dana kada smo zajedno, ruku pod ruku šetale parkovima našeg detinjstva, pratile utisnute tragove tramvajskih šina koje vode do kraja našeg detinjstva u kom smo zajedno odrastale, ka kapiji iza koje je ostalo naše detinjstvo, sećaš se... sve one knjige u koje smo se udubljivale tokom dugih dana letnjih raspusta, ispod onog dedinog oraha, za koji nam je vezivao platnenu ležaljku, čitanja do mraka, u mirisu velikih rascvetalih hortenzija i baštenskih ruža. Sećaš se kako smo ih zalivale svako veče iz velike metalne zelene kante pune vode, koja je u to vreme bila preteška za nas, pa se voda prelivala na sve strane po dvorištu, te je za same cvetove ostajalo premalo vode, ali je cveće zahvalno upijalo tu vodu i sa zahvalnošću cvetalo i mirisalo za nas... sećaš se onih ukradenih krušaka iz komšijske bašte, razbijenog prozora u igri, kad nismo smele da priznamo da smo nas dve krivci... mirisa majkinog špajza koji nas je mamio svojim sadržajem, kao pod konac poređanim teglama džema od šljiva i kajsija i kompota od belih trešanja... vangle pune mirisnih vanilica, malenih, gospodskih, ne većih od naprstka, činije pune šne nokli ostavljenih da se hlade, na stolu sa mušemom, za posle ručka, jer se slatkiši ne smeju jesti pre, da se ne pokvari ručak.
Naravno, da smo ih krišom jele i pre... sećaš se kako smo krišom od svih, ulazile u špajz, da uzmemo neki slatki zalogaj... a ponekad samo da bismo osetile svežinu te male, mirisima ispunjene prostorije.
Sećaš se kako su nas plašili da ćemo, ako budemo nevaljale, spavati u tom špajzu, a mi smo onda znale često preko dana da u mraku stojimo u špajzu, osluškujući šta je to tako strašno u njemu!
Znaš da još pamtim trenutke kad smo se nekad osećale najbezbednije, baš u mraku tog špajza?
U tom malenom prostoru, ispunjenom slatkastim mirisom vanile, voća i biljnih začina?
Kažu da smo kao sasvim male, znale da budemo vrlo svojeglave, ali i hrabre, nismo se plašile bola i mraka poput većine druge dece i volele smo da maštamo do besvesti!
Sećaš li se da smo još tada počele da pišemo priče u kojima smo glavne junakinje nas dve, vođene svim onim knjigama koje smo čitale? Kako su samo stariji brinuli da "kvarimo oči" od tolikog čitanja, a nama je bilo svejedno šta pričaju, jer mi i nismo bile tu, već u nekoj zemlji čuda, nekoj zaboravljenoj zemlji, nekom svetu u kome se može leteti i biti nevidljiv.
Eh, draga moja, vidiš da se sećam svega i mnogo više od toga!
Hoću da ti kažem, nemoj biti tužna što me ovih dana nema baš uvek za tebe, što smo propustile neke predstave koje smo želele da pogledamo ovih dana i neka kratka putovanja o kojima smo maštale. To što si ponekad sama, ne znači da si usamljena. Mislim na tebe čak i onda kad sam preumorna da ti se javim bar na kratko. Znam da to što ti ovih dana kupujem neke lepe knjige, omiljene časopise, neke sitnice, lepo upakovane kremice, ne može da zameni naše zajedničke trenutke, ali te molim da me razumeš, da mi budeš podrška u danima koji su pred nama, da mi pružiš tihi zagrljaj kad budeš primetila da mi je potreban i da mi jako stisneš ruku ako primetiš da počinjem da klonem i posustajem, da me vodiš onda kad se budem osetila izgubljenom.
Znaš da smo sada potrebne njoj, našoj mami, jer kao što si ti deo mene i uvek u meni, tako smo obe deo nje i ona je najveći deo nas.
Seti se čega se ona sve odrekla zbog nas, da bismo danas bile tu gde jesmo i da bismo sada mogle mi da budemo tu za nju, pred njenim najvećim životnim izazovom.
Znam, drugačija je od nas, nije nas uvek razumela, vrlo često nam je govorila, a i sada to radi, kada ćemo prestati da fantaziramo i kad mislimo da već jednom odrastemo, da li smo svesne koliko godina imamo i da više nismo male... a opet nas tretira kao da jesmo, sto puta je u stanju da nam ponovi jednu istu stvar, da nam govori da dobro prebrojimo novac kad idemo u kupovinu i da uveče kad se vratimo kući iz izlaska, pogleda na sat.
Ali, oprostile smo joj sve ono što nas je bolelo i puštamo je da nas i dalje posmatra na svoj način, iako nekad negodujemo i durimo se međusobno. Jer nas je ona rodila i jer jednog dana bez nje ovaj svet više nikad neće biti isti. Jer ona ima samo nas, mi smo njen svet.
Mi smo njeno utočište, njeno skrovište od bola i tuge, od loših misli, njen maleni špajz ispunjen poznatim dragim mirisima, u danima koji dolaze, kada će je okruživati miris joda i lekova.
Njeno svetlo koje može da upali kad se uplaši mraka. Duša njene duše.
I zato, mila moja dušo, razumi me što neću uvek biti raspoložena da uživamo u našoj slatkoj dokolici u danima pred nama.
Daj mi dovoljno ljubavi, snage i strpljenja da istrajem u izazovu koji je kao meteor hiljadu puta veći od nas, krenuo ka nama, u nadi da će nas promašiti za milion svetlosnih godina.
Da ćemo pobediti realnost bez pada i ožiljaka.
Volim te.

Rođendan

Ona je jedna prava dama, za koju možemo slobodno reći da izgleda odlično za svoje godine i svo iskustvo ovog sveta koje ima!
Ima srce toplo i veliko kao Afrika, ezoterična je kao drevna Indija, voli kad po njoj padaju latice trešnjinog cveta u doba sakure u Japanu, meri vreme po peščanom satu Sahare, zna da bude nasmejana i osunčana kao Kalifornija, mistična kao Južna Amerika, nekada daleka i zamišljena kao Sibir i Severni pol, sanjiva kao Novi Zeland, u svom somotskom plavom plaštu i iskrzanoj čipki starog kontinenta, Evrope, zna da meditira na obalama svojih mora i okeana udišući miris soli i osluškujući ravnomerni zvuk talasa...
Voli nas i uglavnom strpljivo podnosi sve naše veće i manje nestašluke koje činimo kako bismo je povredili i opipali puls njene izdržljivosti. A kad prekoračimo taj njen prag tolerancije, ume i ona da se naljuti...o,itekako ume! Zna da "kad kap prelije čašu" njenog strpljenja pošalje neki tornado preko mora, da proključa nekim vulkanom, da neutešno plače danima krupnim kapima kiše uz jecaje gromoglasne grmljavine, da proključa od besa nekim velikim šumskim požarima... tek da nam da do znanja da sve ima svoju meru i granicu i da nismo mi stvorili nju, već ona nas i da kao starija, mudrija i iskusnija zaslužuje naše puno poštovanje, na koje mi, ljudi, njena deca, često zaboravimo, ranjavajući je i iskušavajući na raznorazne načine - bušeći je do granice bola, uništavajući njene retke vrste, oduzimajući joj kiseonik sečom šuma, trujemo je i zagađujemo, uništavamo ozonski omotač, njenu kožu, toliko puta je zanemarujući i ne misleći o njoj i njenim osećanjima.
Jer, mi ljudi smo takvi, kao prava deca. Znamo da budemo egoistični, grubi, neosetljivi, samoživi, lakomisleni i razmaženi u nadi da će te naše niske strasti ostati neprimećene i da će nam biti oprošteno, bez obzira na posledice.
Vrlo često i ne mislimo na četiri elementa i svu važnost njihove harmonije za naš opstanak- vodu, vazduh, zemlju i vatru, a najčešće zaboravljamo na onaj najvažniji prirodni PETI element, bez koga nas ne bi ni bilo - ljubav.
Draga naša majčice Zemljo, oprosti nam i ovaj put i znaj da ipak ima nas koji smo svesni tvoje veličine i vrednosti. Nas, koji danas slavimo tvoj dan, koji volimo da ležimo na tvojoj mladoj travi, da maštamo o nekom tvom udaljenom kutku, koji volimo životinje, poštujemo sve različitosti, divimo se drugim kulturama i nasleđu predaka, koji umemo da volimo i da praštamo (sledeći tvoj veličanstveni primer) i da budemo zahvalni na svakom trenu trenutka provedenom na tvom tlu.
Srećan ti rođendan, mila naša planeto! 

Jedanaesti sprat

Izašla sam iz lifta i uputila se ka zvonu pokraj vrata koja sam tražila.
Pošto sam pozvonila, osobi koja se pojavila na vratima rekla sam zašto sam tu i koga tražim i ostala sam u hodniku da čekam traženu osobu.
Dok sam čekala da se pojavi, vrteći se po hodniku ugledala sam veliki prozor, te sam mu prišla da razgledam okolinu dok čekam. Inače, iako živim u soliteru od dvadeset spratova, nisam baš ljubitelj visine, a sama se kotiram na solidnom trećem spratu - taman kako treba da bi mi prvo što ugledam svakog jutra kad otvorim oči, bio visoki četinar u parku ispred zgrade, koji doseže do petog sprata ( a rasli smo istovremeno, jednom davno bili smo iste visine).
Razlika između nas dvoje je u tome što je on sve ove godine nepomično rastao u visinu, a ja, opet, u svim mogućim pravcima, koje mi je život servirao.
Sa jedanaestog sprata, na kom sam se nalazila tog trenutka, iz ptičje perspektive, može se videti toliko toga, kao na dlanu i sve izgleda sasvim drugačije, malo i nevažno. Svi oni parkirani automobili, stari ili najmoderniji, krovovi kuća, ljudi koji izgledaju skoro kao mravi koji mile, svi bez izuzetka. I oni u skupim odelima i oni koji su možda tog jutra pomislili da li imaju novca da preguraju još jedan dan.
Lepotu utiska tog dana upotpunio je pogled na tek ozelenelo Bežanijsko brdo, u rano proleće.
Jer je to brdo najlepše u proleće, kad ozeleni i kao neka stara zelena kornjača na kraju ravnog Novog Beograda pruži rascvetalu glavu, ukrašenu prvim prolećnim cvetovima.
Pomislila sam da li je Bog svestan lepote ovog pogleda...da li su ljudi sa tog jedanaestog sprata svesni tog pogleda...
Iza mene su se otvorila vrata na koja sam malopre zvonila i u hodnik je izašla osoba koju sam malopre tražila. Žena srednjih godina, sa pogledom ostarelim preko noći od silnih briga.
Dok sam pokušavala da joj objasnim ko sam i zašto sam tu, preletela je preko mene umornim pogledom, a onda nastavila da odsutno gleda u nekom pravcu.
Jer takvi su pogledi majki na jedanaestom spratu Instituta za majku i dete na Novom Beogradu, na odeljenju za male pacijente, teško obolele.
Pogledi puni strepnje, tihi, umornih očiju od noćnog bdenja kraj svog čeda...pogledi onih koji su isplakali sve suze ovog sveta i sad nemo jecaju u sebi.
Kad sam videla taj pogled, smotano sam pokušala da objasnim zato sam tu...živim u soliteru preko puta, čula sam da je njena malena tu na lečenju, osetila sam potrebu da malenoj donesem nešto da joj prekratim duge bolničke sate. Sve vreme sam u ruci stiskala kesu sa keksom, čokoladom i Politikinim zabavnikom...rekla sam joj da ću doneti i jednu dečju knjigu, idem samo do izdavača po nju.
Pričala sam tako smušeno bez nekog reda, pitala sam kako je malena...
"Upravo su mi rekli da je pitanje dana" rekla mi je slomljenim glasom, jedvačujnim "pred detetom su mi to rekli. A ona nije mala, ima dovoljno godina da razume šta to znači" dodala je, smanjujući se od duševnog bola, tu, ispred mene. "Sada neće da razgovara ni sa mnom, ljuta je i tužna. Okrenula se na drugu stranu jastuka i ćuti."
Stajale smo tako neki minut u tišini, okrenute jedna ka drugoj, a pritisak teških reči, upravo izrečenih, osećao se kako struji oko nas, kako ispunjava čitav prostor tog pretoplog hodnika.
Knedla koja mi je sve vreme stajala u grlu dok sam slušala, nezaustavljivo je krenula da se penje uz moje grlo i koliko god da sam se trudila da ih zadržim, suze su mi pošle iz očiju.
Bilo me je stid od te hrabre žene, došla sam da pružim podršku, a odmah sam se slomila, osećala sam se nedoraslo tom zadatku. Niti sam znala šta da joj kažem, niti sam više bila u stanju zbog suza koje su sada već lile niz moje lice.
Pružila sam joj paket za malenu i nespretno je zagrlila. To je bilo sve što sam u tom trenutku mogla da uradim.
Uzela je paket i nestala iza vrata odoljenja, a ja sam ušla u lift, brišući suze koje su i dalje išle koliko god da sam ih brisala.
Sutradan sam otišla da odnesem obećanu knjigu. Mislila sam da pozvonim i dežurnoj sestri predam knjigu, ali ona me je  preko interfona pustila da uđem. Njen pult bio je na sredini dugog bolničkog hodnika i pozvala me rukom da dođem skroz do nje.
Ubrzanim korakom prolazila sam pored soba sa staklenim zidovima, tek krajičkom oka videvši da su pune dece i njihovih majki koje su me radoznalo posmatrale.
Rekoh sestri zašto sam tu i zbog koga.
"Da li želite da je vidite? Možete da odete u njenu sobu, samo da proverim da li je budna" govorila je u hodu već odlazeći ka njenoj sobi i ne čekajući moj odgovor.
Uhvatila me je panika zbog slabosti, jer iskreno, nisam želela da vidim malenu posle onoga što sam isto tako ne želeći, čula prethodnog dana. Ali, šta je, tu je, pomislila sam, pokušavajući da ostanem mirna.
"Spava" rekla je sestra izlazeći iz sobe...stena mi je pala sa srca..."A majka je izašla malo da prošeta"...još jedan kamen se otkotrljao.
Predala sam knjigu sestri,a ona je obećala da će je ostaviti malenoj kraj uzglavlja, da je vidi kad se probudi. Zahvalila sam i krenula ka vratima. Srce mi je lupalo kao ludo dok sam, ne skrećući pogled ka sobama sa malim bolesnicima odmicala hodnikom. Grlo mi je bilo suvo, a čitavo telo nemirno dok sam nestrpljivo pritiskala dugme pokušavajući da pozovem lift, samo sa jednom željom, da što pre pobegnem na vazduh, na sunce... i da se više nikad, nikad ne vratim na taj jedanaesti sprat!
Malena Anastasija pridružila se anđelima osmog aprila 2014- e godine u ranim jutarnjim časovima.
Njeno malo telo izmučeno nečijim nemarom, glupavom birokratijom, neodgovarajućim terapijama, odugovlačenjem...bilo je oslobođeno.
A jedna majka koja je isplakala sve svoje suze, ostala je sa ranom na srcu, velikom poput udaljenog sazvežđa u kom najsjanije od svih, sija zvezda njenog čeda.

Buđenje proleća

Dolazak proleća je radost već sama po sebi, a još kada se istog dana obeležavaju prvi prolećni dan i Međunarodni dan sreće,onda je ta radost apsolutna i kompletna!
Da li ste sebi danas priuštili neku malu radost u čast proleća? Ili ste možda bili srećni već samo zbog toga što proleće stiže?
Možda smatrate preteranim da se treba radovati proleću i da morate osećati sreću zato što je neko današnji dan proglasio danom sreće?
U tom slučaju, jednostavno ste se mogli radovati sebi, onako...bez posebnog razloga!
Jer vam je danas neko uputio lepu reč, jer ste se nasmešili nekim svojim mislima, a neko ko je pored vas prolazio, pomislivši da se njemu osmehujete uzvratio vam je osmeh, jer je dan na poslu prošao brzo i bez stresa, a sledi vikend, jer ste možda nešto lepo isplanirali, čuli pesmu koju volite...
Možda ste kao ja,danas upoznali jednu sjajnu osobu koja se bavi zdravim životom i zdravom ishranom,i bili srećni jer ste je videli iako pre samo nekoliko dana zbog bolesti niste uspeli da odete na njeno predavanje o sirovoj hrani, a želeli ste,
možda ste prošetali Studentskim parkom i svratili u parfimeriju staru šestdeset godina,u potrazi za toaletnom vodom vaše mladosti, gde vas je iza pulta dočekao pravi beogradski gospodin, vlasnik parfimerije i ujedno proizvođač parfema i kozmetike po recepturi svojih roditelja, gospodin koji vam je ispričao neke lepe priče iz prošlih vremena, o kojima i sami pomalo znate, neke lepe beogradske priče o ljudima i zanatima, a vi njemu otkrili kako ste svoju prvu toaletnu vodu i lakove za nokte kupili baš u njegovoj radnji u svojim tinejdžerskim godinama, te ste se prisećali u kojoj vitrini su tada stajali lakovi a u kojoj ruževi...
možda ste svratili u omiljenu radnjicu zdrave hrane u Višnjićevoj ulici i častili sebe kolačićima sa kajsijom i nutelom,
možda su danas neki skroz nepoznati ljudi bili ljubazni prema vama...
možda ste častili jednom dugom šetnjom i osećali dobro zbog toga...
možda se vaš prodavac u pekari iz kraja obradovao kad vas je video, jer zna da ste bili bolesni neko vreme i izašao da se rukuje sa vama i onda vam sa zadovoljstvom napravio kapućino sa puno pene,
a usput ste sa osmehom proćaskali...
možda vas je obradovala nečija lepa poruka danas i knjiga koju ste počeli da čitate...možda.
Samo nagađam.
Razloga za sreću je mnogo čak i onda kad nam se ne čini da je tako.
Buđenje nije uvek lako i jednostavno,naročito ako ste dugo bili uspavani i ako iz nekog razloga sumnjate u sebe.
Ali kao što priroda daje šansu proleću iznova, da stvori novi život, dajte i vi sebi šansu da svoj život učinite najboljim što možete. Ne morate biti uspešni po tuđim standardima, živite život po svojim merilima.
Samo tako će svako jutro biti vaše novo proleće i svaki dan biće jedan mali praznik.

Misli

Možda smo mislili da smo sve već rekli
i da više i nemamo šta nekome da damo.
Život nam skreće misli na drugu stranu,
nismo ni svesni da o tome slučaj odlučuje samo.

Sve u nama ostavljeno, zapačećeno i zaboravljeno,
sve što nas je bolelo i peklo,
svoj način pronalazi samo
kako bi i dalje živelo i teklo.

Kad bi samo sračunati hteli,
sve što smo uraditi smeli,
da li smo živeli kako smo želeli...
da li bi sve stalo u jedan život celi?
Ili bi osetili kako nam se srce slama
što sve ono što smo bili
staje u samo nekoliko meseci ili dana.

Da li smo bili kao pas na kratkom lancu
što život provodi u blatu,
da li smo živeli u sjaju i zlatu,
Koliko smo teških reči nekome rekli,
koliko puta se i sami "opekli",
koliko smo voleli i praštali,
koliko smo stvarno živeli...
a koliko maštali.

Da li u nama snage ima
za nove izazove i iskušenja,
Ima li u nama još žara
za nove želje,nežnosti i htenja.

Može li nas nešto još
skrajnuti sa puta...
Imamo li volje - u inat svemu,
da naša duša i dalje
bezbrižno i slobodno luta!

Ili mislimo da možemo
od svega okrenuti glavu,
ništa više ne reći.
Nastaviti kao do sada,
ni jednu više granicu ne preći,
zaboraviti da je život
od nas i jači i veći.

Možemo li se izgubiti i pronaći,
dići glavu dok na nas padaju kapi kiše.
Ili dušu svoju zatvoriti,
da nešto slično ne osetimo nikada više.

Slučaj zaboravljenog spiska

Jednostavno obožavam da pravim spiskove!
Razne, pa makar i one najmanje od dve, tri stavke.
Volim da mesecima unapred smišljam šta ću da nosim na letovanje, pa pravim sekcije "za plažu", "za uveče", "za putovanje"...
S vremena na vreme volim da popišem svu svoju kozmetiku i parfeme, opet po sekcijama, "za lice", "za telo", "parfemi"...
Čim se ide u neku nabavku spisak se obavezno sastavlja, ponekad i neki dan ranije. Dok taj spisak nije konačan, jer se uvek nešto doda, nešto precrta, sve se piše na jednom papiru a onda kad sam sasvim sigurna da je spisak kompletan, prvo ga prepišem na nov čist list papira jer mi moj opsesivni karakter ne dozvoljava da spisak bude neuredan, pa tek onda krećem u kupovinu.
Drugi razlog je što izuzetno volim da pišem i ako nešto dobro radim onda je to pisanje. Naime, imam lep rukopis i bez lažne skromnosti, vrlo sam ponosna zbog toga.
Nije teško pogoditi da sam upravo ja bila ta koja je na početku svake školske godine ispisivala imena učenika u dnevnik, a kako se koja školska godina završi, pisala sam i đačke knjižice.
Volim da pravim spiskove svih nezaboravnih događaja, spiskove sanjanih destinacija...pa ipak, moji omiljeni spiskovi su oni koji se odnose na knjige.
Uvek u pripravnosti imam bar jedan spisak onih knjiga koje želim da pročitam. Tu, opet imam spisak knjiga koje želim da kupim i spisak knjiga za biblioteku.
E tu već nastaje problem...kod tog bibliotekarskog spiska.
Iz nekog razloga, još uvek neznanog i misterioznog, upravo taj spisak skoro uvek zaboravim kad krenem u bublioteku!
Sve to i ne bi bilo toliko problematično da bibliotekarkama ne moram na sve moguće načine da objašnjavam šta želim.
Nebrojeno puta do sada mi se desilo da bolje znam naziv knjige i ko je izdavač i ostale pojedinosti o knjizi, pa čak i gde bi mogla ta knjiga da stoji u biblioteci, na kojoj polici nego osobe koje u biblioteci rade.
Da sam čekala na gospođe bibliotekarke, mnoge knjige ne bih ni pročitala, jer uglavnom odustanu od potrage čim knjiga nije na polici u ravni s njihovim pogledom.
Velika je poteškoća i kad ih zamolim da pogledaju u svom kompjuteru da li imaju određenu knjigu koju tražim, te mi jedna od njih otvoreno dala savet da sama kući odem na sajt biblioteke pa da znam unapred, da ne mora ona da traži.
Mislim, ipak je prekidam u njenom meditiranju u miru i tišini biblioteke, verovatno...
Upravo zato volim svoje spiskove, pa se sama snalazim, kako znam i umem.
Tu već dolazimo do problema zvanog - zaboravljeni spisak, što mi se upravo i danas (opet) desilo.
Dolazim u biblioteku i shvatam da sam ono glavno zaboravila kući i da ću morati da pitam bibliotekarku za pomoć. Pri tome, zaboravih i ime spisateljice, ali znam ime knjige i ko je izdavač, pa se mislim, to je dovoljno za početak, ostalo ćemo ujedinjenih umova, gospođa bibliotekarka i ja da rešimo. E sad, znam ja, onako, otprilike, kako se preziva spisateljica...afričkog je porekla, pa je malo nezgodno za pamćenje. Ali hoću da pomognem da nađemo knjigu.
Kažem ja gospođi bibliotekarki: "Knjiga se zove tako, izdavač je taj, a mislim da je prezime Ngoči...mislim."
Gospođa bibliotekarka me pogleda pogledom preko naočara, pa me pita: "Mislite, Nagoči?"
"Ne znam šta da mislim" odgovorih ja "ali vi verovatno znate. Ja znam naziv knjige".
Pogleda me ona pa kaže "Da ipak pogledamo u kompjuter".
"Da pogledamo" odgovorih ja.
I pogleda ona, pa mi reče značajno: "Zove se Čimamanda Ngozi Adiči. Uopšte nije Ngoči".

"Pa nije ni Nagoči" rekoh ja da joj ne ostanem dužna, "ali sam znala da ima neko slovo Č u imenu"
Na kraju se ispostavilo da tražene knjige i nema, a da su ostale knjige, gospođice Ngozi na čitanju.
Da li shvatate šta želim da vam kažem? Sa kakvim predznanjem čovek treba da ide u biblioteku ako nema spisak?
Pre par meseci sam tako pitala za knjigu "Kafić ispod mora" koju je napisao Stefano Beni.
Pošto je nemaju u svojoj evidenciji, ali imaju od istog autora knjigu "Priče iz kafića", gospođa bibliotekarka je pokušala da me ubedi da ova knjiga koju ja tražim ne postoji i da sam sigurno mislila na knjigu koju oni imaju u svojoj kartoteci.
"To što je vi nemate u vašoj filijali, ne znači da ona ne postoji i da je čovek nije napisao" rekoh.
Pri tome, čak sam imala i spisak kod sebe.
Pitam se samo, ponekad tako, šta one zapravo rade u biblioteci... nikad nisam nijednu videla sa knjigom ispred sebe, uvek nas žurno opominju da im je uskoro pauza i da požurimo (pauza u biblioteci! od čega?!), uglavnom su nezainteresovane i sve im je teško.
Ali to je sad već neka druga tema.
Uglavnom, vratih se ja kući sa Heseom i Selindžerom da se malo prisetim mladih dana, a spisak... evo ga, tu je, ispred mene.

Follow my blog with Bloglovin

Zid

Sinoć sam se čula sa dragom prijateljicom. Prijateljica ima odraslog sina, a njemu je pre par dana bio rođendan. Ona mu je poslala poruku sa rođendanskim željama na koju on nije odgovorio.
Iz nekog razloga, njih dvoje već godinama ne razgovaraju.
Da li je taj razlog jako bitan?
Da li je od životne važnosti?
Da li se uopšte seća zašto je prestao da komunicira sa majkom?
Čisto sumnjam.
Njeno majčinsko srce bilo je tog dana, a i sada je, puno tuge i bola zbog toga.
Tuga, majčinska, skoro opipljiva, teška, gusta, lepljiva... za kapke, zidove duše... ona koja stvara knedlu u grlu i preti da napravi lavinu.
Umesto da to bude dan za radovanje, bio je to dan ispunjen njenim suzama, beskrajnom željom da dobije samo jednu jedinu reč od njega i izluđujuće sporim momentima, onim kad nam je do nečega ili nekoga izuzetno stalo, pa tu čežnju brojimo svakim otkucajem svog srca i zidnog sata, te nam se čini kao da su skazaljke na satu usporile svoje kretanje, dok, pak, naše srce sve brže kuca u ritmu te naše čežnje. I nema goreg osećaja od izneverenih očekivanja.
Ne postoji ništa što se može meriti sa nadolazećom plimom očaja i virom jada u koji je tako lako upasti, pun otežalih, suzama natopljenih, neizlevenih emocija.
Da li se naša hrabrost meri našom ranjivošću...koliko smo u stanju da budemo ono što jesmo, da volimo i kad nismo voljeni, da razumemo i kad nismo shvaćeni, da oprostimo i kad nismo krivi?
Kad neko ne želi da vidi ono što osećamo, okreće glavu na drugu stranu, što dalje od našeg nemog očaja...kad nas ostavi da čekamo tako ogoljeni i promrzli na vetrometini svog ravnodušja?
A mi stojimo i čekamo, rasporene duše, zgaženi i odbačeni, jer su teški okovi našeg uzaludnog nadanja.
Pitamo se, da li je moguće da taj neko ne zna kako nam je, da li je moguće da tako mali izgledamo u njegovim očima...zašto i zbog čega?
Stojimo tako, u svom čudu i neverici, zatečeni i nemi, pitajući se da li smo dali dovoljno i koliko još treba da damo, spremni da pokupimo mrvice nečije dobre volje.
Tužni, neshvaćeni, neprimećeni.
Ali, ne i poniženi.
Mi smo ti dovoljno jaki da se iznova suočimo sa svojim bolom i osećajem teskobe, jer volimo, jer mislimo, jer nam je stalo!
Jer ne okrećemo glavu od nečijih osećanja, već ako je potrebno, okrećemo drugi obraz da primimo još jedan udarac nečije nepažnje.
Sve dok boli, dok nam je teško, dok osećamo... znamo da smo živi i da taj naš život ima svrhu.
Pustiti da vreme prolazi, ne pitajući se i ne razmišljajući, nije znak nečije jačine i moći nad nama.
To je najveća slabost od svih.
Ponekad ravnodušni ljudi požele da budu jaki i da dozvole sebi da osećaju, ali to obično bude kasno.
Kasno za nas, kasno za njih... i nema tog zida onda u koji ne bi udarili samo da je moglo drugačije... a moglo je - samo da su bili dovoljno hrabri kad je trebalo i da nisu okrenuli glavu na pogrešnu stranu.

Neprocenjivo - Jutro posle

Kad dok polako kreneš da kliziš u svoju staru, dobru, poznatu, posleprazničnu letargiju, jer se nekako tu ipak najbolje i najbezbednije osećaš, ušuškan među svojim starim strahovima i nemirima, afirmišeš da ti bude bolje, a moliš Boga da sve ostane kako jeste, jer ne znaš ni sam šta bi sa tim "boljim",

guši te pri samoj pomisli da bi moglo i bolje i više od onoga što jesi i gde si, jer si navikao na svoje svakodnevne (i svakonoćne) male napade panike, strahuješ šta bi moglo da ti se desi ako napraviš taj jedan korak dalje, iskorak ka tom nečemu što bi moglo biti, pa onda tako, u tom stavu, koji i nije neki stav, da se razumemo, već običan raskorak između neke ovde kao realne realnosti i sopstvenih želja, koje ti izgledaju primamljivo, lepo i slatko, kao gomila šampita, ali sa one strane ogledala, a ti se plašiš da im priđeš jer bi moglo i da ti bude lepo dok ih probaš, a moglo bi da ti bude i muka posle njih, što je verovatnije, jer inače ne podnosiš previše slatko, pa uvek posle slatkog moraš bar jednu slanu mrvicu da uzmeš... eto, kad baš tada u tom tvom stanju krenu da te zovu neki dragi ljudi da se vidite i onda odjednom stvari opet počnu da ti se događaju, bez nekog tvog velikog uticaja na njih, jer se, je li, trenutno ne osećaš spremnim za odluke, čak ni one male, obične, trivijalne.

Ali, ljudi žele da te vide, da popiju kafu sa tobom, da ti zagrljajem požele sve najbolje u ovoj godini, pa se stidiš sebe što neki ljudi u tebi vide više nego što sam u sebi vidiš i naravno da želiš da ih vidiš sve i bude ti drago što si napravio taj "napor", što si izašao iz kuće i proveo lepo popodne i veče, umesto da i dalje balansiraš na svojoj izmišljenoj klackalici, u samoći svoje (o)sobe.

Kad dobiješ tu jednu knjigu, željenu i toliko puta izmaštanu i misliš kako se neko setio da joj da jednostavan, a tako veliki naziv, pa je čitaš do tri ujutru i diviš se nekom ko je uspeo da napravi taj korak kog se ti plašiš, pa te obuzme ta nečija neustrašivost da prospe svoju dušu na papir čije kapljice ti sad tako pomno upijaš u sebe i sa strahopoštovanjem čitaš te priče iz života nekih ljudi s one strane Drine, a to bi mogla biti bilo čija priča, mogla bi biti i tvoja, s ove strane, ali, da...ti se plašiš da li ti to možeš. Nemoj slučajno to da zaboraviš, pa da te ponese entuzijazam da i ti tako nešto probaš... pa valjda si navikao da ideš onom putanjom kojom te vode putokazi "Ne mogu", "Možda jednog dana", "Nisam baš siguran"... navikao si da ti se ne otvaraju ona vrata koja želiš da ti se otvore, niti da ti pomognu oni za koje znaš da bi to mogli, ali možda ne žele, a možda i ne razmišljaju o tebi, jer ni ti sam ne razmišljaš puno o sebi.

Kad shvatiš da postoji još neko ko je napisao priču o svom ocu, svoju verziju "Nedostajanja" i neko ko kao i ti misli da malene gumene žute patke donose radost.

Kad te po ko zna koji put po toj tvojoj blesavoj glavi lupi misao kako ništa u životu nije slučajno i kako je sve,ama baš sve povezano, da se stvari koje imaju veze sa tobom uređuju na nekom višem kosmičkom nivou, čak i onda kad ti statiraš u tom tvom polju kukuruza ili se premišljaš na toj tvojoj imaginarnoj klackalici!

Kad shvatiš koliko toga neprocenjivog oko tebe ima, ma ustvari, znaš ti to, ali eto... kad te s vremena na vreme neko ili nešto prodrma pa se opet osetiš živim i poput duha u tebe se uveče ta tvoja inspiracija pa kreneš da izbacuješ svoje misli u nadi da ima onih koji će te razumeti.

Kad ta sila Univerzuma sredi da dobiješ na poklon tu knjigu do koje te je, čudesnim putevima životnim, dovela priča o tvom ocu, od osobe koja ti je već unapred poklonila svoje poverenje da ćeš joj biti dobar prijatelj i da ti to možeš, a i ti onda znaš da ćeš dati sve od sebe da opravdaš to poverenje.

Kad isto to veče sa tom poklonjenom knjigom koju čvrsto stiskaš u ruci gledaš prenos Novogodišnjeg gala koncerta, a simfonijiski orkestar na bis svira "Marš na Drinu" koji je tvoj otac toliko voleo, zbog ritma i same kompozicije, nikada zbog nekih drugih primisli, pa je dok je bio svestan ponekad tražio i da ga sahranite uz tu pesmu, kad dođe vreme (na šta je majka udarila još jedan veto, jer je otac uvek imao neke fiks ideje, po njenoj slobodnoj proceni, koje je i tebi preneo, drago dete), pa odvrneš ton "do daske" u inat svima, onim ludim komšijama zbog čijeg topota klompi i glasnih noćnih razgovora ne možeš dugo da zaspiš, kad ti se suze slivaju u ritmu tog marša, jer misliš na svog tatu, a ti ih kao nekada, kad si bio dete, brišeš vrhom rukava da te niko ne vidi, kad "onaj" tvoj uđe u sobu i u prolazu ti sa kalimerovskom dozom tona u glasu, dobaci: "Da sam ja tako pojačao tv u ovo doba, ne bi ostao živ od tebe" a ti ga ignorišeš i pojačaš ton za još koju crtu na daljinskom, samo da ode iz sobe dok traje pesma, da te pusti da odslušaš do kraja i da ne vidi te suze, jer znaš da će hteti da te teši, a od tog tešenja bude ti još teže, pa ne želiš da objašnjavaš.

Kad se probudiš sledećeg jutra, pa odmah u ruke uzmeš knjigu i nastaviš da je čitaš kao da ti život od toga zavisi, kad iznenada shvatiš da bi za tri dana bio rođendan tvom dragom tati da je živ, pa nađeš privezak Bogorodice koji ti je jednom davno, kad si imao par godina, kupio u jednoj vašoj zajedničkoj šetnji po Kalemegdanu, kad ste svratili do crkve da upalite sveće za zdravlje, a taj privezak od plastike premazan nekom jeftinom pozlatom, za tebe sve ove godine ima neprocenjivu vrednost, veću od sveg zlata koje ti je prošlo kroz ruke proteklih godina ( a prošlo ga je, nije da nije, za 15 - 16 godina rada po zlatarama) i izgleda kao da je tek kupljen, jer ga pažljivo čuvaš u jednoj kutijici, skoro četrdeset godina.

Kad nađeš svoje žute patkice (poklon od drage drugarice), gledaš u njih, gledaju one u tebe, gledaš taj svoj privezak, blago lice Bogorodice, malenu amajliju protiv svih tvojih ovozemaljskih strahova i zabuna, sećaš se tih upaljenih sveća za zdravlje u Crkvi Svete Ružice i šetnje, sa rukom u ruci po Kalemgdanu, sećaš se glasnog smeha svog oca, gledaš u knjigu, u njen naslov i znaš da si upravo zakoračio korak dalje, ka drugoj strani te klackalice u svojoj glavi.