Follow my blog with Bloglovin

Zid

Sinoć sam se čula sa dragom prijateljicom. Prijateljica ima odraslog sina, a njemu je pre par dana bio rođendan. Ona mu je poslala poruku sa rođendanskim željama na koju on nije odgovorio.
Iz nekog razloga, njih dvoje već godinama ne razgovaraju.
Da li je taj razlog jako bitan?
Da li je od životne važnosti?
Da li se uopšte seća zašto je prestao da komunicira sa majkom?
Čisto sumnjam.
Njeno majčinsko srce bilo je tog dana, a i sada je, puno tuge i bola zbog toga.
Tuga, majčinska, skoro opipljiva, teška, gusta, lepljiva... za kapke, zidove duše... ona koja stvara knedlu u grlu i preti da napravi lavinu.
Umesto da to bude dan za radovanje, bio je to dan ispunjen njenim suzama, beskrajnom željom da dobije samo jednu jedinu reč od njega i izluđujuće sporim momentima, onim kad nam je do nečega ili nekoga izuzetno stalo, pa tu čežnju brojimo svakim otkucajem svog srca i zidnog sata, te nam se čini kao da su skazaljke na satu usporile svoje kretanje, dok, pak, naše srce sve brže kuca u ritmu te naše čežnje. I nema goreg osećaja od izneverenih očekivanja.
Ne postoji ništa što se može meriti sa nadolazećom plimom očaja i virom jada u koji je tako lako upasti, pun otežalih, suzama natopljenih, neizlevenih emocija.
Da li se naša hrabrost meri našom ranjivošću...koliko smo u stanju da budemo ono što jesmo, da volimo i kad nismo voljeni, da razumemo i kad nismo shvaćeni, da oprostimo i kad nismo krivi?
Kad neko ne želi da vidi ono što osećamo, okreće glavu na drugu stranu, što dalje od našeg nemog očaja...kad nas ostavi da čekamo tako ogoljeni i promrzli na vetrometini svog ravnodušja?
A mi stojimo i čekamo, rasporene duše, zgaženi i odbačeni, jer su teški okovi našeg uzaludnog nadanja.
Pitamo se, da li je moguće da taj neko ne zna kako nam je, da li je moguće da tako mali izgledamo u njegovim očima...zašto i zbog čega?
Stojimo tako, u svom čudu i neverici, zatečeni i nemi, pitajući se da li smo dali dovoljno i koliko još treba da damo, spremni da pokupimo mrvice nečije dobre volje.
Tužni, neshvaćeni, neprimećeni.
Ali, ne i poniženi.
Mi smo ti dovoljno jaki da se iznova suočimo sa svojim bolom i osećajem teskobe, jer volimo, jer mislimo, jer nam je stalo!
Jer ne okrećemo glavu od nečijih osećanja, već ako je potrebno, okrećemo drugi obraz da primimo još jedan udarac nečije nepažnje.
Sve dok boli, dok nam je teško, dok osećamo... znamo da smo živi i da taj naš život ima svrhu.
Pustiti da vreme prolazi, ne pitajući se i ne razmišljajući, nije znak nečije jačine i moći nad nama.
To je najveća slabost od svih.
Ponekad ravnodušni ljudi požele da budu jaki i da dozvole sebi da osećaju, ali to obično bude kasno.
Kasno za nas, kasno za njih... i nema tog zida onda u koji ne bi udarili samo da je moglo drugačije... a moglo je - samo da su bili dovoljno hrabri kad je trebalo i da nisu okrenuli glavu na pogrešnu stranu.

Neprocenjivo - Jutro posle

Kad dok polako kreneš da kliziš u svoju staru, dobru, poznatu, posleprazničnu letargiju, jer se nekako tu ipak najbolje i najbezbednije osećaš, ušuškan među svojim starim strahovima i nemirima, afirmišeš da ti bude bolje, a moliš Boga da sve ostane kako jeste, jer ne znaš ni sam šta bi sa tim "boljim",

guši te pri samoj pomisli da bi moglo i bolje i više od onoga što jesi i gde si, jer si navikao na svoje svakodnevne (i svakonoćne) male napade panike, strahuješ šta bi moglo da ti se desi ako napraviš taj jedan korak dalje, iskorak ka tom nečemu što bi moglo biti, pa onda tako, u tom stavu, koji i nije neki stav, da se razumemo, već običan raskorak između neke ovde kao realne realnosti i sopstvenih želja, koje ti izgledaju primamljivo, lepo i slatko, kao gomila šampita, ali sa one strane ogledala, a ti se plašiš da im priđeš jer bi moglo i da ti bude lepo dok ih probaš, a moglo bi da ti bude i muka posle njih, što je verovatnije, jer inače ne podnosiš previše slatko, pa uvek posle slatkog moraš bar jednu slanu mrvicu da uzmeš... eto, kad baš tada u tom tvom stanju krenu da te zovu neki dragi ljudi da se vidite i onda odjednom stvari opet počnu da ti se događaju, bez nekog tvog velikog uticaja na njih, jer se, je li, trenutno ne osećaš spremnim za odluke, čak ni one male, obične, trivijalne.

Ali, ljudi žele da te vide, da popiju kafu sa tobom, da ti zagrljajem požele sve najbolje u ovoj godini, pa se stidiš sebe što neki ljudi u tebi vide više nego što sam u sebi vidiš i naravno da želiš da ih vidiš sve i bude ti drago što si napravio taj "napor", što si izašao iz kuće i proveo lepo popodne i veče, umesto da i dalje balansiraš na svojoj izmišljenoj klackalici, u samoći svoje (o)sobe.

Kad dobiješ tu jednu knjigu, željenu i toliko puta izmaštanu i misliš kako se neko setio da joj da jednostavan, a tako veliki naziv, pa je čitaš do tri ujutru i diviš se nekom ko je uspeo da napravi taj korak kog se ti plašiš, pa te obuzme ta nečija neustrašivost da prospe svoju dušu na papir čije kapljice ti sad tako pomno upijaš u sebe i sa strahopoštovanjem čitaš te priče iz života nekih ljudi s one strane Drine, a to bi mogla biti bilo čija priča, mogla bi biti i tvoja, s ove strane, ali, da...ti se plašiš da li ti to možeš. Nemoj slučajno to da zaboraviš, pa da te ponese entuzijazam da i ti tako nešto probaš... pa valjda si navikao da ideš onom putanjom kojom te vode putokazi "Ne mogu", "Možda jednog dana", "Nisam baš siguran"... navikao si da ti se ne otvaraju ona vrata koja želiš da ti se otvore, niti da ti pomognu oni za koje znaš da bi to mogli, ali možda ne žele, a možda i ne razmišljaju o tebi, jer ni ti sam ne razmišljaš puno o sebi.

Kad shvatiš da postoji još neko ko je napisao priču o svom ocu, svoju verziju "Nedostajanja" i neko ko kao i ti misli da malene gumene žute patke donose radost.

Kad te po ko zna koji put po toj tvojoj blesavoj glavi lupi misao kako ništa u životu nije slučajno i kako je sve,ama baš sve povezano, da se stvari koje imaju veze sa tobom uređuju na nekom višem kosmičkom nivou, čak i onda kad ti statiraš u tom tvom polju kukuruza ili se premišljaš na toj tvojoj imaginarnoj klackalici!

Kad shvatiš koliko toga neprocenjivog oko tebe ima, ma ustvari, znaš ti to, ali eto... kad te s vremena na vreme neko ili nešto prodrma pa se opet osetiš živim i poput duha u tebe se uveče ta tvoja inspiracija pa kreneš da izbacuješ svoje misli u nadi da ima onih koji će te razumeti.

Kad ta sila Univerzuma sredi da dobiješ na poklon tu knjigu do koje te je, čudesnim putevima životnim, dovela priča o tvom ocu, od osobe koja ti je već unapred poklonila svoje poverenje da ćeš joj biti dobar prijatelj i da ti to možeš, a i ti onda znaš da ćeš dati sve od sebe da opravdaš to poverenje.

Kad isto to veče sa tom poklonjenom knjigom koju čvrsto stiskaš u ruci gledaš prenos Novogodišnjeg gala koncerta, a simfonijiski orkestar na bis svira "Marš na Drinu" koji je tvoj otac toliko voleo, zbog ritma i same kompozicije, nikada zbog nekih drugih primisli, pa je dok je bio svestan ponekad tražio i da ga sahranite uz tu pesmu, kad dođe vreme (na šta je majka udarila još jedan veto, jer je otac uvek imao neke fiks ideje, po njenoj slobodnoj proceni, koje je i tebi preneo, drago dete), pa odvrneš ton "do daske" u inat svima, onim ludim komšijama zbog čijeg topota klompi i glasnih noćnih razgovora ne možeš dugo da zaspiš, kad ti se suze slivaju u ritmu tog marša, jer misliš na svog tatu, a ti ih kao nekada, kad si bio dete, brišeš vrhom rukava da te niko ne vidi, kad "onaj" tvoj uđe u sobu i u prolazu ti sa kalimerovskom dozom tona u glasu, dobaci: "Da sam ja tako pojačao tv u ovo doba, ne bi ostao živ od tebe" a ti ga ignorišeš i pojačaš ton za još koju crtu na daljinskom, samo da ode iz sobe dok traje pesma, da te pusti da odslušaš do kraja i da ne vidi te suze, jer znaš da će hteti da te teši, a od tog tešenja bude ti još teže, pa ne želiš da objašnjavaš.

Kad se probudiš sledećeg jutra, pa odmah u ruke uzmeš knjigu i nastaviš da je čitaš kao da ti život od toga zavisi, kad iznenada shvatiš da bi za tri dana bio rođendan tvom dragom tati da je živ, pa nađeš privezak Bogorodice koji ti je jednom davno, kad si imao par godina, kupio u jednoj vašoj zajedničkoj šetnji po Kalemegdanu, kad ste svratili do crkve da upalite sveće za zdravlje, a taj privezak od plastike premazan nekom jeftinom pozlatom, za tebe sve ove godine ima neprocenjivu vrednost, veću od sveg zlata koje ti je prošlo kroz ruke proteklih godina ( a prošlo ga je, nije da nije, za 15 - 16 godina rada po zlatarama) i izgleda kao da je tek kupljen, jer ga pažljivo čuvaš u jednoj kutijici, skoro četrdeset godina.

Kad nađeš svoje žute patkice (poklon od drage drugarice), gledaš u njih, gledaju one u tebe, gledaš taj svoj privezak, blago lice Bogorodice, malenu amajliju protiv svih tvojih ovozemaljskih strahova i zabuna, sećaš se tih upaljenih sveća za zdravlje u Crkvi Svete Ružice i šetnje, sa rukom u ruci po Kalemgdanu, sećaš se glasnog smeha svog oca, gledaš u knjigu, u njen naslov i znaš da si upravo zakoračio korak dalje, ka drugoj strani te klackalice u svojoj glavi.

Božićna priča o Božićnoj bajci

U Svetu ljudi, poznatom još i pod nazivom "realni svet", suprotno materijalnim vrednostima koje taj svet propagira i uzdiže, u Belom gradu, živi, radi, piše (o,kako samo divno piše!) i neguje svakojake čarolije, maštu, ljubav prema maloj i velikoj deci, predano održava svoj savez sa vilama, patuljcima i brojnim junacima iz Sveta ljubavi,mašte i lepote - koji živi jedan svoj život u totalnoj suprotnosti onom Svetu ljudi s početka ove priče, jedna plemenita gospa, velikog srca, otvorenog pogleda i milozvučnih reči. U realnom svetu ona se zove Zorica Kuburović i po profesiji je doktorka,a po svom ličnom opredeljenju humana i plemenita osoba, koja je pomogla mnogim ljudima i deci, što u ordinaciji, što van nje.

U Svetu ljudi, postoje mnoga zla dela, ratovi ,siromaštvo, nedostatak ljubavi... a gospođa Zorica se našla uvek tamo gde je bilo potrebno izlečiti nečiju telesnu ili duševnu bol, tamo gde je bilo ratne i ostale siročadi, gde je možda samo topli zagrljaj bio potreban kako bi se izlečilo nečije srce.

Gospođa Zorica je i veliki vernik, pomagala je i pomaže u manastirima gde je prihvataju kao svoju.

Nekad davno živela je blizu reke i odrastala na brodovima kraj svog oca, rečnog kapetana.

Nešto kasnije, kad je odrasla, postala je mama dve ćerke (od kojih je jedna nastavila maminim stopama,te je i sama doktorka) i jednog sina.

Sada već ima i jednu unučicu, koliko ja znam.

Živi na jednom brdu u Belom gradu, u staroj kući, okružena dragim ljudima,kakva je i ona sama i prirodom.

Sad već davnih devedesetih, prvi put sam čula za nju i njenu knjigu "Lek od breskvinog lišća". Sećam se, bio je mali članak o toj knjizi (koji i danas čuvam) u časopisu "Bazar" koji se u našoj kući kupuje i čita od mog detinjstva pa do današnjeg dana.

Sam naziv knjige odmah me je privukao, kao i svetloplave korice, sa jednim stilizovanim slovom L na njima i puno nacrtanog zelenog drveća.

Odmah sam poželela da je imam, iako nisam baš bila skroz upoznata sa sadržajem, ali sam nekako osetila da je to knjiga za mene i bila sam spremna da je platim koliko god da košta i vrlo predano sam krenula da je tražim po knjižarama.

Nažalost, obično sam nailazila na isto pitanje, da li je to neka knjiga o alternativnoj medicini ili knjiga o lečenju biljem.

Ne znam ni sama koliko puta sam morala da objašnjavam zaposlenima po knjižarama kako su u pitanju priče, ali i kad bih ih uputila u sadržaj knjige, jednostavno bi mi odgovarali kako je nemaju i nisu čuli za nju.

Jednog dana sam ipak naišla na osobu koja je za knjigu čula, čak je i pročitala, ali knjige više nije bilo u prodaji.

Pomešanih osećanja radosti što neko ipak zna za knjigu koju tražim, ali i razočarana što je nema, pitala sam tu ženu:

"Da li je to stvarno tako dobra knjiga, kad ne može više nigde da se nađe?"- mislim da sam čak i nemoćno raširila ruke pri tome,jer se prodavačica osmehnula i kao da se izvinjava što je nema,odgovorila: "Jeste, odlična je."

Bilo je to neko čudno vreme kad je polako počinjalo da do izražaja dolazi sve ono najgore iz Sveta ljudi, vreme ratova, nemaštine, inflacije, tuge, te mi je bilo jasno da u doba takvih dešavanja ne mogu da ni da očekujem neko novo izdanje te knjige, te sam privremeno odustala od potrage.

A onda je došao moj 25 - i rođendan. Moj najbolji prijatelj, a sada i kum, neko ko je sa mnom išao od knjižare do knjižare, nastavio je potragu za knjigom i onda kad sam ja odustala. Našao je primerak u Narodnoj biblioteci, fotokopirao je, ukoričio i poklonio mi je za rođendan.

Jasno vam je da mojoj radosti nije bilo kraja. Ta knjiga, tako fotokopirana imala je za mene veću vrednost nego da je bila pisana zlatnim slovima.

Naravno, kao što sam i mislila, knjiga je bila baš za mene, onako kako sam i osetila da će biti. I pomislila sam kako ona i jeste neka vrsta leka, alternativne medicine, melema za dušu.

Godinama sam maštala o susretu sa Zoricom Kuburović, isecala sve članke o njoj, mada moram priznati da ih nije bilo mnogo, ali imala sam jedan poseban članak o njoj, knjigama i njenoj porodici, sa fotografijom na kojoj se svi radosno smeju. Taj članak čuvala sam u mom fotokopiranom primerku "Leka od breskvinog lišća" i ponekad bih ga pogledala i pročitala u nadi da ću jednom sresti gospođu Kuburović.

Jednom sam je čak i nazvala, ni sama više ne znajući kako sam došla do njenog broja, jer sam čitala u jednom časopisu o bilju ( vrlo simbolično), da je napisala novu knjigu predivnog imena "Očaravanje". Inače, nisam baš osoba koja veruje u idole, ali sam nju baš želela da čujem. Želela sam da joj kažem koliko mi znači knjiga koju imam, koju sam tako dugo tražila i da je pitam kada izlazi ta nova knjiga. Bila je radosna što je zove neko ko voli njene knjige, ali nije znala da mi kaže kada će nova knjiga biti štampana, jer novca za štampanje te knjige nema. Još jedan problem Sveta ljudi, gde se duša ne računa baš puno, ako nema dovoljno novca.

Ja sam joj poželela da "Očaravanje" ipak što pre ugleda svetlost dana.

Jednog dana čula sam kako je njen suprug preminuo i to ne dočekavši ni 60 godina... pomislila sam, kakva to životna ironija može biti da osobu koja je život posvetila lečenju i pomaganju drugima, liši životnog saputnika tako rano i iznenada...gde je tu pravda i kako čovek može biti iznad takve situacije,

kako neko ko veruje može da oprosti takvu stvar Univerzumu.

Pre par godina jedna velika izdavačka kuća na ovim prostorima, prihvatila se štampanja knjiga gospođe Zorice, obnavljanja starih izdanja i izdavanja njenih novih knjiga. Ubrzo zatim, u knjižari, u samom centru grada, a na samo tri minuta od mog tadašnjeg radnog mesta, bila je organizovana promocija knjige "Škola za vile" (krajem devedesetih štampana u okviru izdavačke kuće Stubovi kulture).

Mom uzbuđenju nije bilo kraja - konačno ću upoznati osobu čija je knjiga moja mala lična biblija.

Kad sam ušla, već je bilo ljudi, rodbine, prijatelja i poznanika, a ona, Zorica, je svakom od prisutnih prilazila i toplo se zahvaljivala na odvojenom vremenu za dolazak na njenu promociju.

U jednom momentu, ugledala je i mene i krenula da mi, sa osmehom na licu već izdaleka, prilazi. Čvrsto sam u ruci držala svoj fotokopirani primerak "Leka od breskvinog lišća" i "Školu za vile", a obrazi su mi goreli od uzbuđenja što ću svakog časa razgovarati sa Zoricom Kuburović lično.

Prišla mi je kao da se znamo odavno, što me je još više zbunilo. Pružila sam ruku da se predstavim, a ona mi je rekla: "Znamo se mi" i nasmešila se.

"Ne znamo se lično, nismo se upoznale" nastavila sam ja kao hipnotisana. "Ali,jednom smo se čule, zvala sam Vas, te smo pričale o "Očaravanju", ne znam da li se sećate..." Klimnula je glavom,setila se i počela da se izvinjava što te knjige nema još. Pokazala sam joj svoje primerke njenih knjiga, te se ona prisetila i tih starih izdanja i smestila me za sto, odmah ispred njenog za kojim je sedela na malenom izdignutom podijumu za vreme promocije. Smestila me i na trenutak nestala negde iza mene... već posle minut,dva,ponovo se vratila i spustila ispred mene primerak "Očaravanja".

"To je poklon za Vas" rekla je, "Ovo je mali tiraž koji sam sama štampala".

U trenutku sam zanemela, od iznenađenja i nezamislive radosti! Želela sam da joj poklonim nešto zauzvrat, ali nisam znala šta... u trenutku sam se setila intervjua koji sam čuvala u knjizi toliko godina!

"Ovo nije mnogo" rekla sam "ali,ovo je nešto što čuvam godinama i Vama bi to sigurno značilo, tu je slika na kojoj je i Vaš pokojni suprug Miloš..." pričala sam i posmatrala je kako otvara presavijen i već pohaban list papira iz časopisa, kako ga prinosi srcu i kaže "Ovo je nešto najviše što ste mi mogli dati" i odnosi svojoj ćerki da joj pokaže i pričuva.

Osećala sam se tako posebno, kao da sam i sama deo neke njene priče u tom momentu. Sa oduševljenjem sam slušala odlomke iz "Škole za vile", a pored mene je sedela žena koja je sve vreme nešto zapisivala...videvši tu scenu, pitala me je da li znam Zoricu lično, ali pošto sam joj rekla da ne znam,njeno zanimanje za mene tu je i prestalo. A nisam mogla da ne primetim da je ni sama promocija mnogo ne zanima, jer se stalno nameštala na stolici, zapisivala, crtala po svesci... malo mi je to i smetalo, jer kako neko može da ne uživa u tako nečem lepom i posebnom, ali sad znam da je ona samo jedan od pripadnika Sveta ljudi, u kom su pojmovi kao vilinski svet, mašta, bajke... preveliko trošenje vremena u odnosu na pravu vrednost tog Sveta - novac.

Zoricu sam posle te promocije videla još jednom...u jednoj noći knjiga, kad zaljubljenici u pisanu reč krenu u noćnu kupovinu knjiga i druženje sa piscima. Tada sam se i slikala sa njom.

Nisam je videla od tada,ali me je prošle godine put naveo u jedno maleno carstvo knjiga, vanilica, dobre muzike i finih razgovora, kod divnih ljudi, u lepom gradu u vojvođanskoj ravnici, Novom Sadu. To mesto se zove "Lemijeva knjižara", a ljudi koji vode knjižaru, gos-n Lemi i g-đa Marijana i sami su veliki ljubitelji knjiga gospođe Zorice Kuburović. Tu sam pazarila njenu knjigu za koju nisam pre čula "Mali roman o svetlosti", a već narednog dana, jer se podrazumevalo da ćemo se opet videti, gospodin Lemi me je sačekao sa osmehom na licu i onim tako dugo traženim primerkom "Leka od breskvinog lišća" sa svetloplavim koricama...sa tim divnim raritetom! I tada mi je sinulo, da pošto se sve dešava sa nekim razlogom, da je tako moralo je biti, da me baš na tom mestu, u toj knjižari, kod tih divnih ljudi i u tom gradu, posle toliko vremena, sačeka moj primerak knjige.

Jer sve što sami tražimo, traži i ono nas i samim tim, naći ćemo se kad - tad.

Ove zime izašla je nova knjiga "Božićna bajka" i ja sam je dobila za Novu godinu i počela sam da je čitam simbolično, baš pred Božić.

Nekako verujem da sve što stiže od gospođe Kuburović, donosi radost, smiraj, ljubav i plemenitost, baš kao i ovaj veliki hrišćanski praznik.

A priča se dešava na Badnje veče, u jednom sirotištu, u kom deca koja nemaju nikog svog, imaju svoje želje, maštanja, izmišljene uspomene, nadanja i potrebu za ljubavlju, baš kao i sva druga deca. Tu je i jedna vila koja ne veruje u ljubav, ali pomaže deci i par patuljaka koji joj pomažu, trudeći se da ostanu neprimećeni, jer u Svetu ljudi niko u njih ne veruje.

Šta će biti dalje, ne znam ni sama, ali i da znam ne bih vam otkrila.

Moja topla preporuka je da sami otkrijete knjige Zorice Kuburović, njen svet vila i junaka,svet bilja i prirode, da njene knjige čitate svojoj deci ili da ih čitate za svoju dušu, da se prepustite Svetu ljubavi, mašte i lepote, jer ste to zaslužili samim svojim postojanjem i jer se u svakom od nas krije malo vilinske prašine, a spremnost da volite i date drugima najbolje od sebe je već čarolija sama po sebi, za koju vam nije potreban niti čarobni štapić, ni crvene lakovane cipelice, već samo otvoreno srce i ispružene ruke za zagrljaj.

A što se tiče Zorice Kuburović, iskreno verujem da se iza tog imena krije jedno pravo vilinsko biće i da je njeno pravo ime Vila nad Vilama!

Verujte u snove, radite na svojim, podržavajte tuđe, budite iznad Sveta ljudi, iznad materijalnog, negujte lepotu svoje duše i svog bića, ne klonite duhom čak ni onda kad izgleda da su sva vrata zatvorena - ona prava čekaju da ih baš vi otvorite!

Želim vam svima ugodno Badnje veče, uz najdraže, bilo da su tu uz vas ili u vašim mislima i neka vam je srećan Božić, bilo da verujete ili ne...jer svako od nas veruje u nešto i zato neka vam današnji i sutrašnji dan budu praznici, zbog tog verovanja, zbog ljubavi bližnjih i nade u bolje dane.

Vaša Slađana.