Ovog jutra čim sam otvorila oči, iz ko zna kog delića svemira svesti, javila mi se jedna slika i misao.
I to ne bilo kakva, već lepa, bela, u isto vreme i meka i koričasta, slatka i penasta, skoro opipljiva misao.
Setila sam se divnih, kao dlan velikih i savršenog oblika, puslica, koje smo nekada davno u detinjstvu, pa i kasnije, jeli kod omiljenog nam "Trovača". Tako smo, iako na prvi (ali samo na prvi) pogled izgleda pogrdno, od milošte zvali poslastičarnicu u našem kraju čiji je pravi naziv bio "Student", jer se nalazila odmah preko puta Studentskog grada. Ali, malo ko je znao da je to njen pravi naziv. Svi smo je zvali "Trovač". Pa ipak, niko od nas nije nikada ni sumnjao da bi se tu stvarno mogao, daleko bilo, otrovati ili dobiti neki bajati kolač ili sladoled.
Kolači su uvek bili sveži, uredno poslagani u vitrini. Nije tu bilo prevelikog izbora kolača, u odnosu na današnje vreme, najviše desetak različitih vrsta, ali su ti kolači bili veliki, uvek iste veličine i oblika i mamili su nas i iskušavali svojim izgledom i sasvim solidnom cenom. Znali smo mi, klinci iz kraja, da usred igre napravimo pauzu i otrčimo po veliku, belu šampitu koju su nam poslastičari stavljali u isto tako veliki kornet ili na neku kuglu sladoleda (mnoge sam upale grla zaradila upravo tim krišom pojedenim porcijama sladoleda iz te poslastičarnice) ili baš na puslicu, koja je uvek bila savršenog oblika, kao neka bela tortica koja je imala svoj špicasti vrhić i mogla je da se razdvoji na dva dela, što smo i radili stalno, jer se u njenoj unutrašnjosti krila slasna penasta masa koju bismo prvo pojeli, a onda uživali u ostatku puslice.
Ponekad smo tu svraćali samo na limunadu ili bozu, posluženu u oblim, buckastim čašama od 2dl.
Nekad smo umesto domaćih kolača, kući posle nedeljnih ručkova jeli kolače iz poslastičarnice i kad smo tako porodično jeli te kolače uvek se znalo da je za tatu puslica, za mene šampita, a za mamu princes krofna. I svako od nas je sebično čuvao svoj kolač za sebe, jer su ti kolači svojim ukusom i primamljivim izgledom, već sami po sebi bili slatki greh koji nas je terao na još jedan malo veći greh, na sebičnost, da svoj kolač sami pojedemo do poslednje mrvice, ne deleći ga ni sa kim.
Ja sam, naravno, znala da tati pojedem vrh puslice i da pojedem deo mamine princes krofne, još pre ručka, na šta su se oni poput dva velika deteta bunili, durili i pretili mi da će uzeti pola moje šampite, ali sam ja svoje šampite ljubomorno čuvala i poput nekog malog zlog čovečuljka nastavljala da im otimam deo njihovog kolača, ne deleći svoj sa njima.
Kad se društvo skupljalo kod škole znali smo da svi zajedno dođemo kod "Trovača" i metežom i glasnim smehom ispunimo prostor, kad su krenule prve simpatije, naši prvi izlasci bili su na kolače kod "Trovača", nešto kasnije u bioskop pa kod "Trovača"...
Vlasnici su bili Goranci, porodičan posao je bio u pitanju, bili su vredni i ljubazni, uvek sa osmehom na licu, ispunjavali su naše želje, davali bi nam čašu vode kad bi kod njih dotrčali rumeni i oznojeni od igranja u parku, jer nas je mrzelo da idemo kući po vodu, uvek su bili uredni, obučeni u belo, sa belim keceljama i belim kapama.
Oni su nas gledali kako rastemo, mi njih kako stare, bio je to jedan normalan život u kome niko nije razmišljao ko je odakle, već zbog čega smo tu. Da podelimo neku lep reč i zasladimo dan.
Menjala su se jedino godišnja doba i ljudi u Studentskom gradu koji su iz čitave zemlje dolazili na studije u Beograd. U večernjim satima dok bi iz obližnjeg studenjaka sa razglasa treštala muzika mi bi srećni, zaslađeni i zadovoljni, izlazili iz poslastičarnice.
Niko nije ni razmišljao da bi moglo biti drugačije.
A onda su neke tamne senke počele da se nadvijaju nad našom zemljom, počela su da se menjaju vremena i ljudi. Kolači su ostali isti, ali je kvalitet ljudi počeo da se menja i opada.
Neki nisu više želeli da idu ko "šiptara" na kolače, odjednom je poslastičarnica češće bila prazna nego puna, ali ako su i imali nekih problema u to vreme, na licima naših poslastičara se to nije moglo videti. I dalje nas je dočekivao njihov ljubazan osmeh.
Nikad nisam prestala da idem kod njih na kolače, politika me nikad nije zanimala, niti sam mogla da razumem šta se to dešava. Nisam odgajana da mrzim i ne poštujem tuđe.
I kad sam počela da radim, onda sam od svojih prvih plata ja kupovala mojima kolače kod "Trovača", da im se odužim za sve one ukradene slatke zalogaje iz detinjstva.
"Trovač" je "preživeo" početak devedesetih, ali bombardovanje nije.
Dok smo jedne večeri, za vreme bombardovanja moj najbolji drug (a kasnije i kum) i ja sedeli u njegovoj sobi, koja je bila okrenuta toj strani ulice gde je bila poslastičarnica, pod svetlošću sveća, a napolju vladao totalni mrak, čuo se jak udarac, a potom i lomljava stakla.
Nekako smo oboje odmah znali šta je u pitanju i bili smo tužni i uplašeni zbog nadolazećih promena.
Pokušali smo da nešto vidimo u tom uličnom mraku kroz prozor njegove sobe, ali uzalud.
Neki mnogo "hrabri" mali ljudi rešili su da svoj bes zbog situacije u zemlji iskale na izlogu i inventaru poslastičarnice.
I danas ne mogu da prihvatim i ne verujem da je to uradio neko iz kraja, neko ko je odrastao uz te kolače i te ljude koji su ih pravili.
Sumnja da je to uradio neko sa strane, neko na privremenom boravku u studenjaku, drži me i danas.
Bilo je tužno gledati ta polomljena stakla, narednih dana, kao da su te krhotine ubadale direktno u mozak i srce i bilo me je sramota zbog tih ljudi koji su dobili nečiju jasnu poruku da im tu više nije mesto, da nisu poželjni ni oni ni njihovi kolači.
"Trovač" od tog vremena više ne postoji, kao ni te predivne velike, kao sneg bele puslice.
Sve što sam kasnije probala nije bilo TO, sve su bile manje, bez penastog krema unutra, bez onako lepog špicastog vrha poput bele kape, koji je mogao da se odvoji od donjeg dela kolača.
Kasnije je u toj trošnoj kući, čiji jedan deo još postoji, a drugi je srušen i izgoreo u jednom slučajnom požaru, bila radionica za automobile. Sada više ni toga nema. A ti ostaci deluju otužno i sumorno.
Ponekad sanjam kako prolazim pored poslastičarnice, kako je sve u redu i kako je ista kao nekad, sa belim zidovima i belim pločicama, sa četvrtastim stolovima i stolicama sa metalnim nožicama čija se škripa čuje pri pomeranju, po pločastom podu.
Još uvek sanjam kako ulazim unutra, naručujem kolače i pijem bozu kod "Trovača".
Sada puštamo da nas truju neki pravi trovači u svakom smislu, na svakom koraku.
Preko medija, preko lažne slike da je sve u redu, lažni moralisti, lažni intelektualci, velelepni tržni centri poput velikih šarenih laža su svuda oko nas, puni supermarketi koji nas mame raznim akcijama i izborom, gde možemo kupiti kakve god kolače poželimo, lepo izgledljive, upakovane, na kojima se datum trajanja prepravlja toliko puta da vam se može desiti da dobijete kolač u kom, kad ga razdvojite na pola, umesto penaste slatke mase ugledate buđ.
Tako je i sa ljudima i sa kolačima i mnogim drugim stvarima.
Sve dok se ne zaviri ispod lepog primamljivog vrha ne može se sa sigurnošću znati kakav nas sadržaj čeka unutra.
Taj unutrašnji fil, to je ono što daje lepotu i kolačima i ljudima.
Da li je neko zaista prava,ispunjena i kvalitetna osoba ili samo želi svoje parče kolača za sebe, od vas i od života.
* Fotografija je preuzeta sa bloga BakeNoir.com
I to ne bilo kakva, već lepa, bela, u isto vreme i meka i koričasta, slatka i penasta, skoro opipljiva misao.
Setila sam se divnih, kao dlan velikih i savršenog oblika, puslica, koje smo nekada davno u detinjstvu, pa i kasnije, jeli kod omiljenog nam "Trovača". Tako smo, iako na prvi (ali samo na prvi) pogled izgleda pogrdno, od milošte zvali poslastičarnicu u našem kraju čiji je pravi naziv bio "Student", jer se nalazila odmah preko puta Studentskog grada. Ali, malo ko je znao da je to njen pravi naziv. Svi smo je zvali "Trovač". Pa ipak, niko od nas nije nikada ni sumnjao da bi se tu stvarno mogao, daleko bilo, otrovati ili dobiti neki bajati kolač ili sladoled.
Kolači su uvek bili sveži, uredno poslagani u vitrini. Nije tu bilo prevelikog izbora kolača, u odnosu na današnje vreme, najviše desetak različitih vrsta, ali su ti kolači bili veliki, uvek iste veličine i oblika i mamili su nas i iskušavali svojim izgledom i sasvim solidnom cenom. Znali smo mi, klinci iz kraja, da usred igre napravimo pauzu i otrčimo po veliku, belu šampitu koju su nam poslastičari stavljali u isto tako veliki kornet ili na neku kuglu sladoleda (mnoge sam upale grla zaradila upravo tim krišom pojedenim porcijama sladoleda iz te poslastičarnice) ili baš na puslicu, koja je uvek bila savršenog oblika, kao neka bela tortica koja je imala svoj špicasti vrhić i mogla je da se razdvoji na dva dela, što smo i radili stalno, jer se u njenoj unutrašnjosti krila slasna penasta masa koju bismo prvo pojeli, a onda uživali u ostatku puslice.
Ponekad smo tu svraćali samo na limunadu ili bozu, posluženu u oblim, buckastim čašama od 2dl.
Nekad smo umesto domaćih kolača, kući posle nedeljnih ručkova jeli kolače iz poslastičarnice i kad smo tako porodično jeli te kolače uvek se znalo da je za tatu puslica, za mene šampita, a za mamu princes krofna. I svako od nas je sebično čuvao svoj kolač za sebe, jer su ti kolači svojim ukusom i primamljivim izgledom, već sami po sebi bili slatki greh koji nas je terao na još jedan malo veći greh, na sebičnost, da svoj kolač sami pojedemo do poslednje mrvice, ne deleći ga ni sa kim.
Ja sam, naravno, znala da tati pojedem vrh puslice i da pojedem deo mamine princes krofne, još pre ručka, na šta su se oni poput dva velika deteta bunili, durili i pretili mi da će uzeti pola moje šampite, ali sam ja svoje šampite ljubomorno čuvala i poput nekog malog zlog čovečuljka nastavljala da im otimam deo njihovog kolača, ne deleći svoj sa njima.
Kad se društvo skupljalo kod škole znali smo da svi zajedno dođemo kod "Trovača" i metežom i glasnim smehom ispunimo prostor, kad su krenule prve simpatije, naši prvi izlasci bili su na kolače kod "Trovača", nešto kasnije u bioskop pa kod "Trovača"...
Vlasnici su bili Goranci, porodičan posao je bio u pitanju, bili su vredni i ljubazni, uvek sa osmehom na licu, ispunjavali su naše želje, davali bi nam čašu vode kad bi kod njih dotrčali rumeni i oznojeni od igranja u parku, jer nas je mrzelo da idemo kući po vodu, uvek su bili uredni, obučeni u belo, sa belim keceljama i belim kapama.
Oni su nas gledali kako rastemo, mi njih kako stare, bio je to jedan normalan život u kome niko nije razmišljao ko je odakle, već zbog čega smo tu. Da podelimo neku lep reč i zasladimo dan.
Menjala su se jedino godišnja doba i ljudi u Studentskom gradu koji su iz čitave zemlje dolazili na studije u Beograd. U večernjim satima dok bi iz obližnjeg studenjaka sa razglasa treštala muzika mi bi srećni, zaslađeni i zadovoljni, izlazili iz poslastičarnice.
Niko nije ni razmišljao da bi moglo biti drugačije.
A onda su neke tamne senke počele da se nadvijaju nad našom zemljom, počela su da se menjaju vremena i ljudi. Kolači su ostali isti, ali je kvalitet ljudi počeo da se menja i opada.
Neki nisu više želeli da idu ko "šiptara" na kolače, odjednom je poslastičarnica češće bila prazna nego puna, ali ako su i imali nekih problema u to vreme, na licima naših poslastičara se to nije moglo videti. I dalje nas je dočekivao njihov ljubazan osmeh.
Nikad nisam prestala da idem kod njih na kolače, politika me nikad nije zanimala, niti sam mogla da razumem šta se to dešava. Nisam odgajana da mrzim i ne poštujem tuđe.
I kad sam počela da radim, onda sam od svojih prvih plata ja kupovala mojima kolače kod "Trovača", da im se odužim za sve one ukradene slatke zalogaje iz detinjstva.
"Trovač" je "preživeo" početak devedesetih, ali bombardovanje nije.
Dok smo jedne večeri, za vreme bombardovanja moj najbolji drug (a kasnije i kum) i ja sedeli u njegovoj sobi, koja je bila okrenuta toj strani ulice gde je bila poslastičarnica, pod svetlošću sveća, a napolju vladao totalni mrak, čuo se jak udarac, a potom i lomljava stakla.
Nekako smo oboje odmah znali šta je u pitanju i bili smo tužni i uplašeni zbog nadolazećih promena.
Pokušali smo da nešto vidimo u tom uličnom mraku kroz prozor njegove sobe, ali uzalud.
Neki mnogo "hrabri" mali ljudi rešili su da svoj bes zbog situacije u zemlji iskale na izlogu i inventaru poslastičarnice.
I danas ne mogu da prihvatim i ne verujem da je to uradio neko iz kraja, neko ko je odrastao uz te kolače i te ljude koji su ih pravili.
Sumnja da je to uradio neko sa strane, neko na privremenom boravku u studenjaku, drži me i danas.
Bilo je tužno gledati ta polomljena stakla, narednih dana, kao da su te krhotine ubadale direktno u mozak i srce i bilo me je sramota zbog tih ljudi koji su dobili nečiju jasnu poruku da im tu više nije mesto, da nisu poželjni ni oni ni njihovi kolači.
"Trovač" od tog vremena više ne postoji, kao ni te predivne velike, kao sneg bele puslice.
Sve što sam kasnije probala nije bilo TO, sve su bile manje, bez penastog krema unutra, bez onako lepog špicastog vrha poput bele kape, koji je mogao da se odvoji od donjeg dela kolača.
Kasnije je u toj trošnoj kući, čiji jedan deo još postoji, a drugi je srušen i izgoreo u jednom slučajnom požaru, bila radionica za automobile. Sada više ni toga nema. A ti ostaci deluju otužno i sumorno.
Ponekad sanjam kako prolazim pored poslastičarnice, kako je sve u redu i kako je ista kao nekad, sa belim zidovima i belim pločicama, sa četvrtastim stolovima i stolicama sa metalnim nožicama čija se škripa čuje pri pomeranju, po pločastom podu.
Još uvek sanjam kako ulazim unutra, naručujem kolače i pijem bozu kod "Trovača".
Sada puštamo da nas truju neki pravi trovači u svakom smislu, na svakom koraku.
Preko medija, preko lažne slike da je sve u redu, lažni moralisti, lažni intelektualci, velelepni tržni centri poput velikih šarenih laža su svuda oko nas, puni supermarketi koji nas mame raznim akcijama i izborom, gde možemo kupiti kakve god kolače poželimo, lepo izgledljive, upakovane, na kojima se datum trajanja prepravlja toliko puta da vam se može desiti da dobijete kolač u kom, kad ga razdvojite na pola, umesto penaste slatke mase ugledate buđ.
Tako je i sa ljudima i sa kolačima i mnogim drugim stvarima.
Sve dok se ne zaviri ispod lepog primamljivog vrha ne može se sa sigurnošću znati kakav nas sadržaj čeka unutra.
Taj unutrašnji fil, to je ono što daje lepotu i kolačima i ljudima.
Da li je neko zaista prava,ispunjena i kvalitetna osoba ili samo želi svoje parče kolača za sebe, od vas i od života.
* Fotografija je preuzeta sa bloga BakeNoir.com
Нема коментара:
Постави коментар