Sinoć sam se čula sa dragom prijateljicom. Prijateljica ima odraslog sina, a njemu je pre par dana bio rođendan. Ona mu je poslala poruku sa rođendanskim željama na koju on nije odgovorio.
Iz nekog razloga, njih dvoje već godinama ne razgovaraju.
Da li je taj razlog jako bitan?
Da li je od životne važnosti?
Da li se uopšte seća zašto je prestao da komunicira sa majkom?
Čisto sumnjam.
Njeno majčinsko srce bilo je tog dana, a i sada je, puno tuge i bola zbog toga.
Tuga, majčinska, skoro opipljiva, teška, gusta, lepljiva... za kapke, zidove duše... ona koja stvara knedlu u grlu i preti da napravi lavinu.
Umesto da to bude dan za radovanje, bio je to dan ispunjen njenim suzama, beskrajnom željom da dobije samo jednu jedinu reč od njega i izluđujuće sporim momentima, onim kad nam je do nečega ili nekoga izuzetno stalo, pa tu čežnju brojimo svakim otkucajem svog srca i zidnog sata, te nam se čini kao da su skazaljke na satu usporile svoje kretanje, dok, pak, naše srce sve brže kuca u ritmu te naše čežnje. I nema goreg osećaja od izneverenih očekivanja.
Ne postoji ništa što se može meriti sa nadolazećom plimom očaja i virom jada u koji je tako lako upasti, pun otežalih, suzama natopljenih, neizlevenih emocija.
Da li se naša hrabrost meri našom ranjivošću...koliko smo u stanju da budemo ono što jesmo, da volimo i kad nismo voljeni, da razumemo i kad nismo shvaćeni, da oprostimo i kad nismo krivi?
Kad neko ne želi da vidi ono što osećamo, okreće glavu na drugu stranu, što dalje od našeg nemog očaja...kad nas ostavi da čekamo tako ogoljeni i promrzli na vetrometini svog ravnodušja?
A mi stojimo i čekamo, rasporene duše, zgaženi i odbačeni, jer su teški okovi našeg uzaludnog nadanja.
Pitamo se, da li je moguće da taj neko ne zna kako nam je, da li je moguće da tako mali izgledamo u njegovim očima...zašto i zbog čega?
Stojimo tako, u svom čudu i neverici, zatečeni i nemi, pitajući se da li smo dali dovoljno i koliko još treba da damo, spremni da pokupimo mrvice nečije dobre volje.
Tužni, neshvaćeni, neprimećeni.
Ali, ne i poniženi.
Mi smo ti dovoljno jaki da se iznova suočimo sa svojim bolom i osećajem teskobe, jer volimo, jer mislimo, jer nam je stalo!
Jer ne okrećemo glavu od nečijih osećanja, već ako je potrebno, okrećemo drugi obraz da primimo još jedan udarac nečije nepažnje.
Sve dok boli, dok nam je teško, dok osećamo... znamo da smo živi i da taj naš život ima svrhu.
Pustiti da vreme prolazi, ne pitajući se i ne razmišljajući, nije znak nečije jačine i moći nad nama.
To je najveća slabost od svih.
Ponekad ravnodušni ljudi požele da budu jaki i da dozvole sebi da osećaju, ali to obično bude kasno.
Kasno za nas, kasno za njih... i nema tog zida onda u koji ne bi udarili samo da je moglo drugačije... a moglo je - samo da su bili dovoljno hrabri kad je trebalo i da nisu okrenuli glavu na pogrešnu stranu.
Iz nekog razloga, njih dvoje već godinama ne razgovaraju.
Da li je taj razlog jako bitan?
Da li je od životne važnosti?
Da li se uopšte seća zašto je prestao da komunicira sa majkom?
Čisto sumnjam.
Njeno majčinsko srce bilo je tog dana, a i sada je, puno tuge i bola zbog toga.
Tuga, majčinska, skoro opipljiva, teška, gusta, lepljiva... za kapke, zidove duše... ona koja stvara knedlu u grlu i preti da napravi lavinu.
Umesto da to bude dan za radovanje, bio je to dan ispunjen njenim suzama, beskrajnom željom da dobije samo jednu jedinu reč od njega i izluđujuće sporim momentima, onim kad nam je do nečega ili nekoga izuzetno stalo, pa tu čežnju brojimo svakim otkucajem svog srca i zidnog sata, te nam se čini kao da su skazaljke na satu usporile svoje kretanje, dok, pak, naše srce sve brže kuca u ritmu te naše čežnje. I nema goreg osećaja od izneverenih očekivanja.
Ne postoji ništa što se može meriti sa nadolazećom plimom očaja i virom jada u koji je tako lako upasti, pun otežalih, suzama natopljenih, neizlevenih emocija.
Da li se naša hrabrost meri našom ranjivošću...koliko smo u stanju da budemo ono što jesmo, da volimo i kad nismo voljeni, da razumemo i kad nismo shvaćeni, da oprostimo i kad nismo krivi?
Kad neko ne želi da vidi ono što osećamo, okreće glavu na drugu stranu, što dalje od našeg nemog očaja...kad nas ostavi da čekamo tako ogoljeni i promrzli na vetrometini svog ravnodušja?
A mi stojimo i čekamo, rasporene duše, zgaženi i odbačeni, jer su teški okovi našeg uzaludnog nadanja.
Pitamo se, da li je moguće da taj neko ne zna kako nam je, da li je moguće da tako mali izgledamo u njegovim očima...zašto i zbog čega?
Stojimo tako, u svom čudu i neverici, zatečeni i nemi, pitajući se da li smo dali dovoljno i koliko još treba da damo, spremni da pokupimo mrvice nečije dobre volje.
Tužni, neshvaćeni, neprimećeni.
Ali, ne i poniženi.
Mi smo ti dovoljno jaki da se iznova suočimo sa svojim bolom i osećajem teskobe, jer volimo, jer mislimo, jer nam je stalo!
Jer ne okrećemo glavu od nečijih osećanja, već ako je potrebno, okrećemo drugi obraz da primimo još jedan udarac nečije nepažnje.
Sve dok boli, dok nam je teško, dok osećamo... znamo da smo živi i da taj naš život ima svrhu.
Pustiti da vreme prolazi, ne pitajući se i ne razmišljajući, nije znak nečije jačine i moći nad nama.
To je najveća slabost od svih.
Ponekad ravnodušni ljudi požele da budu jaki i da dozvole sebi da osećaju, ali to obično bude kasno.
Kasno za nas, kasno za njih... i nema tog zida onda u koji ne bi udarili samo da je moglo drugačije... a moglo je - samo da su bili dovoljno hrabri kad je trebalo i da nisu okrenuli glavu na pogrešnu stranu.
Нема коментара:
Постави коментар