Kad dok polako kreneš da kliziš u svoju staru, dobru, poznatu, posleprazničnu letargiju, jer se nekako tu ipak najbolje i najbezbednije osećaš, ušuškan među svojim starim strahovima i nemirima, afirmišeš da ti bude bolje, a moliš Boga da sve ostane kako jeste, jer ne znaš ni sam šta bi sa tim "boljim",
guši te pri samoj pomisli da bi moglo i bolje i više od onoga što jesi i gde si, jer si navikao na svoje svakodnevne (i svakonoćne) male napade panike, strahuješ šta bi moglo da ti se desi ako napraviš taj jedan korak dalje, iskorak ka tom nečemu što bi moglo biti, pa onda tako, u tom stavu, koji i nije neki stav, da se razumemo, već običan raskorak između neke ovde kao realne realnosti i sopstvenih želja, koje ti izgledaju primamljivo, lepo i slatko, kao gomila šampita, ali sa one strane ogledala, a ti se plašiš da im priđeš jer bi moglo i da ti bude lepo dok ih probaš, a moglo bi da ti bude i muka posle njih, što je verovatnije, jer inače ne podnosiš previše slatko, pa uvek posle slatkog moraš bar jednu slanu mrvicu da uzmeš... eto, kad baš tada u tom tvom stanju krenu da te zovu neki dragi ljudi da se vidite i onda odjednom stvari opet počnu da ti se događaju, bez nekog tvog velikog uticaja na njih, jer se, je li, trenutno ne osećaš spremnim za odluke, čak ni one male, obične, trivijalne.
Ali, ljudi žele da te vide, da popiju kafu sa tobom, da ti zagrljajem požele sve najbolje u ovoj godini, pa se stidiš sebe što neki ljudi u tebi vide više nego što sam u sebi vidiš i naravno da želiš da ih vidiš sve i bude ti drago što si napravio taj "napor", što si izašao iz kuće i proveo lepo popodne i veče, umesto da i dalje balansiraš na svojoj izmišljenoj klackalici, u samoći svoje (o)sobe.
Kad dobiješ tu jednu knjigu, željenu i toliko puta izmaštanu i misliš kako se neko setio da joj da jednostavan, a tako veliki naziv, pa je čitaš do tri ujutru i diviš se nekom ko je uspeo da napravi taj korak kog se ti plašiš, pa te obuzme ta nečija neustrašivost da prospe svoju dušu na papir čije kapljice ti sad tako pomno upijaš u sebe i sa strahopoštovanjem čitaš te priče iz života nekih ljudi s one strane Drine, a to bi mogla biti bilo čija priča, mogla bi biti i tvoja, s ove strane, ali, da...ti se plašiš da li ti to možeš. Nemoj slučajno to da zaboraviš, pa da te ponese entuzijazam da i ti tako nešto probaš... pa valjda si navikao da ideš onom putanjom kojom te vode putokazi "Ne mogu", "Možda jednog dana", "Nisam baš siguran"... navikao si da ti se ne otvaraju ona vrata koja želiš da ti se otvore, niti da ti pomognu oni za koje znaš da bi to mogli, ali možda ne žele, a možda i ne razmišljaju o tebi, jer ni ti sam ne razmišljaš puno o sebi.
Kad shvatiš da postoji još neko ko je napisao priču o svom ocu, svoju verziju "Nedostajanja" i neko ko kao i ti misli da malene gumene žute patke donose radost.
Kad te po ko zna koji put po toj tvojoj blesavoj glavi lupi misao kako ništa u životu nije slučajno i kako je sve,ama baš sve povezano, da se stvari koje imaju veze sa tobom uređuju na nekom višem kosmičkom nivou, čak i onda kad ti statiraš u tom tvom polju kukuruza ili se premišljaš na toj tvojoj imaginarnoj klackalici!
Kad shvatiš koliko toga neprocenjivog oko tebe ima, ma ustvari, znaš ti to, ali eto... kad te s vremena na vreme neko ili nešto prodrma pa se opet osetiš živim i poput duha u tebe se uveče ta tvoja inspiracija pa kreneš da izbacuješ svoje misli u nadi da ima onih koji će te razumeti.
Kad ta sila Univerzuma sredi da dobiješ na poklon tu knjigu do koje te je, čudesnim putevima životnim, dovela priča o tvom ocu, od osobe koja ti je već unapred poklonila svoje poverenje da ćeš joj biti dobar prijatelj i da ti to možeš, a i ti onda znaš da ćeš dati sve od sebe da opravdaš to poverenje.
Kad isto to veče sa tom poklonjenom knjigom koju čvrsto stiskaš u ruci gledaš prenos Novogodišnjeg gala koncerta, a simfonijiski orkestar na bis svira "Marš na Drinu" koji je tvoj otac toliko voleo, zbog ritma i same kompozicije, nikada zbog nekih drugih primisli, pa je dok je bio svestan ponekad tražio i da ga sahranite uz tu pesmu, kad dođe vreme (na šta je majka udarila još jedan veto, jer je otac uvek imao neke fiks ideje, po njenoj slobodnoj proceni, koje je i tebi preneo, drago dete), pa odvrneš ton "do daske" u inat svima, onim ludim komšijama zbog čijeg topota klompi i glasnih noćnih razgovora ne možeš dugo da zaspiš, kad ti se suze slivaju u ritmu tog marša, jer misliš na svog tatu, a ti ih kao nekada, kad si bio dete, brišeš vrhom rukava da te niko ne vidi, kad "onaj" tvoj uđe u sobu i u prolazu ti sa kalimerovskom dozom tona u glasu, dobaci: "Da sam ja tako pojačao tv u ovo doba, ne bi ostao živ od tebe" a ti ga ignorišeš i pojačaš ton za još koju crtu na daljinskom, samo da ode iz sobe dok traje pesma, da te pusti da odslušaš do kraja i da ne vidi te suze, jer znaš da će hteti da te teši, a od tog tešenja bude ti još teže, pa ne želiš da objašnjavaš.
Kad se probudiš sledećeg jutra, pa odmah u ruke uzmeš knjigu i nastaviš da je čitaš kao da ti život od toga zavisi, kad iznenada shvatiš da bi za tri dana bio rođendan tvom dragom tati da je živ, pa nađeš privezak Bogorodice koji ti je jednom davno, kad si imao par godina, kupio u jednoj vašoj zajedničkoj šetnji po Kalemegdanu, kad ste svratili do crkve da upalite sveće za zdravlje, a taj privezak od plastike premazan nekom jeftinom pozlatom, za tebe sve ove godine ima neprocenjivu vrednost, veću od sveg zlata koje ti je prošlo kroz ruke proteklih godina ( a prošlo ga je, nije da nije, za 15 - 16 godina rada po zlatarama) i izgleda kao da je tek kupljen, jer ga pažljivo čuvaš u jednoj kutijici, skoro četrdeset godina.
Kad nađeš svoje žute patkice (poklon od drage drugarice), gledaš u njih, gledaju one u tebe, gledaš taj svoj privezak, blago lice Bogorodice, malenu amajliju protiv svih tvojih ovozemaljskih strahova i zabuna, sećaš se tih upaljenih sveća za zdravlje u Crkvi Svete Ružice i šetnje, sa rukom u ruci po Kalemgdanu, sećaš se glasnog smeha svog oca, gledaš u knjigu, u njen naslov i znaš da si upravo zakoračio korak dalje, ka drugoj strani te klackalice u svojoj glavi.
Нема коментара:
Постави коментар