Galerija

Bilo je to jednog od onih teških prolećnih sparnih dana kada tamni oblaci puni kiše čitav dan preteći nisko stoje na gradom, a sunce tek s vremena na vreme promoli svoje zrake.
Od onih dana kada kao da se godišnja doba menjaju u par sati, pa se iz kuće mora izaći sa jaknom, naočarima za sunce i kišobranom, sve to - za svaki slučaj.
Njoj je taj dan bio nekako posebno težak, ne samo zbog tog vremena, već zbog nekog svog unutrašnjeg pritiska i nemira. Zbog neizvesnosti i strpljenja koje je morala da ima tih dana, a samo strpljenje joj nikad nije bila jača strana i posebno joj je teško padalo, možda najteže od svega ostalog. I baš u tim danima, od nje se očekivalo da bude strpljiva beskrajno, što ju je dovodilo do granica razuma i izmorilo više od bilo kakve fizičke aktivnosti. Jer raditi nešto fizički, ići s jednog kraja grada na drugi, brinuti o nekom... baš to kao da joj je davalo neku dodatnu snagu, ali razmišljanje i umna konstantna briga tih dana, to je bilo ono zbog čega se osećala umornom i praznom većinom vremena.
I baš tog teškog dana, sa svim tim niskim oblacima nad gradom, težinom svojih misli i umorom, rešila je da ode do svoje najdraže galerije u gradu, na jedan od onih događaja koji okupljaju neki umetnički svet od pisane reči, rokenrola, glumišta i pesništva.
Među svim tim svetom te večeri, u toj galeriji, gostovao je i pisac čiju je novu knjigu htela da kupi.
Neko sa strane to svakako ne bi mogao da razume, da zbog jedne knjige ide umoran do grada, umesto da malo "spusti loptu" i odmori.
Ali, za nju, to je bio način da odmori. Da čuje i vidi nešto dobro i lepo, da stvori zalihe duševne hrane od koje će živeti bar nekoliko narednih dana.
Nikad se nije plašila svog umora i on je nikad nije sprečio da uradi ono što želi, plašila se grmljavine i mogućeg nevremena, ali čak ni taj strah nije bio dovoljno jak da bi odustala od onog što želi.
Na putu ka galeriji promenila je poslednjih deset evra iz svog šteka, novac joj je tih dana odlazio nemilice na neke manje lepe stvari, kao da joj je klizio kroz prste nezaustavljivo, a ona ništa nije mogla da učini da to spreči.
Novac za nju nikad nije imao preteranu važnost, ali znala je dobro kakvu glavobolju može da izazove njegov nedostatak! Takođe, nikad nije mogla da shvati ljude koji su dopuštali da ih novac menja i oblikuje kao da su od bezlične gline, da pravi od njih sebične, a razmetljive osobe, ironične i samožive. Ista stvar bila je i sa slavom... ili bar onim što su mnogi mislili da jesu. Da li je moguće, uvek se pitala da ljudi postanu slepi za sve ostalo, kad bar na par trenutaka pomisle da su zbog nečega slavni... jer uglavnom ta slava uvek i jeste bila samo pomisao, u svakodnevnom životu - čast izuzecima. Misao kao i svaka druga, koja vrlo brzo može da se promeni, baš kao i vreme.
Promenivši novac, lagano je odšetala do galerije glavnim beogradskim ulicama, usput prošavši i kroz jedan od centralnih gradskih parkova, kako bi bar malo uživala u zelenilu i mirisima proleća.
Ispred i u samoj galeriji već je bilo dosta okupljenog sveta, ljudi koji su se uglavnom već poznavali međusobno, neko je nešto napisao, neko je nešto otpevao...bio poznat po ovom ili onom.
One koji se nisu poznavali međusobno, upoznavali su oni koji znaju i jedne i druge.
Bilo je tu poznatih lica, poput par voditeljki, glumica, nekih poznatih tv osoba, rokera, jednog starog cenjenog pesnika bez čijih se pesama detinjstvo uglavnom nije moglo ni zamisliti.
Ona sama nikome od prisutnih nije bila važna u tom smislu, niti u bilo kom drugom, ali to joj i nije bilo mnogo bitno. Pozdravila se sa par onih koje znala iz viđenja i posmatrala ljude oko sebe.
Gledala je kako konobari promiču sa punim čašama i kako se te čaše brzo prazne, kao i sto sa posluženjem. Ona sama poslužila se jednom flašicom vode, nekako više zbog nalepnice na njoj nego zato što je nešto bila žedna.
Osluškivala je ljude oko sebe, gledala u tog ostarelog pesnika koji je sedeo u uglu i zbog njega joj bi neka tuga oko srca... setila se kako su tog starog dobrog čiku pre par  meseci napali nevaspitani klinci, male ulične bitange i gledala ga je sada kako sedi tu, poguren i starački sitan, a opet veći od svih njih zajedno u toj prostoriji.
Posmatrala je  neke osedele i izborane rokere svoje mladosti ( idole nikad nije imala ), kako se rukuju i onako matori pokušavaju da izvedu neke mladalačke fore i to joj bi nekako tako... gledala je kako rokenrol umire tu pred njenim očima - možda je to najbolji opis.
Gledala je kako svi oko nje, naizgled nonšalantno, šetkaju sa čašama vina, a eto, ona se čak i po tome razlikovala od njih, jer alkohol nije pila, čak je i obična čaša vina nekad znala da joj smeta, a naročito nekih teških dana.
Nije bila poznata, nije pila, nije stajala kraj stola sa posluženjem, nikome nije bilo bitno da je slika... nije bila jedna od njih.
Ali, to nije bilo ni važno. Nije bila ni željna da je neko zna, ono čega je ona bila žedna, bila je lepota.
Lepota trenutka, stihova, dobrog zvuka i lepe reči od koje duša zatreperi.
Pisac kog je poznavala od ranije i pratila njegov rad, kurtoazno je izrazio zadovoljstvo što je vidi i spustio pogled na svoji mobilni, opet. Ni to joj nije smetalo. Svakako je nameravala da kupi njegovu knjigu, jer piše baš onako, po njenom ukusu.
Dok joj je potpisivao knjigu, nešto kasnije, razmišljala je kako on sigurno ne zna kako je upravo zbog njega razmenila poslednju deseticu koju je imala u tom momentu. Tiho joj je rekao ono što joj sigurno ne bi rekao pred drugima, pred svojim poznanicima muzičarima i glumcima, da mu obavezno javi svoje mišljenje o novoj knjizi jer je ona uvek iskrena prema njemu.
Gledala ga je kako joj to govori i u jednoj ruci i dalje držeći nonšalantno čašu vina, kao da je produžetak njegove ruke, drugom rukom spušta njenu olovku u svoj džep.
Njenu olovku, koja tako lepo i tanko piše, koju je uvek nosila sa sobom, uz svoj mali crveni notes, u koji je beležila sve svoje misli koje bi joj pale napamet negde usput, u prevozu, u čekaonici kod doktora, u šetnji... on je i dalje pričao nešto, valjda osećajući obavezu da joj ukaže sitnu pažnju zbog kupljene knjige, a ona je gledala svoju olovku u njegovom džepu i mislila kako je nepovratno izgubila. Bilo je sramota da mu je traži natrag, kao što je mnogo puta bilo sramota u životu da traži ono što joj pripada. I zato je rešila da se oprosti od nje, bezglasno, gledajući u njen narandžasti vrh.
Neki pank bend cepao je u pozadini svoje glasove i instrumente, dok se ona opraštala od svoje olovke i dok je pogledom pratila starog pesnika kako, sam, polako odlazi u veče.
Došlo joj je da mu priđe i da ga prevede preko ulice, da ga bezbedno otprati do kuće, da ga zamoli da joj odrecituje neki od stihova zbog kojih je vredelo odrasti u osobu kakva je postala i da mu kaže kako sada i sama zna da se život uglavnom sastoji od fora i fazona.
Stajala je još malo na pločniku ispred, društvo se razilazilo, galerija se praznila.
Tik pored nje stajali su momci poznati iz aktuelne humorističke emisije na tv-u, ali ni to joj nije bilo bitno, jer televiziju više uopšte skoro i da nije gledala.
Znala je neke osobe koje bi sigurno bile presrećne da se slikaju sa njima, jer su baš super i kul, ali njoj su izgledali sasvim obično to veče.
Lepo je dok nešto radimo radi lepote u sebi, ali kad počnemo to da radimo da bi se dopali drugima, lako je zaboraviti se, zaboraviti kakvi smo u stvari, šta je to zbog čega radimo ono što radimo i odjednom naš stav više nije stav, već poza.
Odjednom se osetila oslobođeno. Čak je i neotvorenu flašicu vode vratila na sto sa posluženjem.
Krenula je ka autobuskoj stanici, udišući miris beogradskih lipa koji je tako volela, u ruci je nosila potpisanu knjigu i sa smeškom mislila kako će njena olovka ipak biti od neke koristi to veče, kako će još neke knjige biti potpisane zahvaljujući njoj.
I znala je. Koliko god da je malo novca imala i koliko god toga nije mogla sebi da priušti, da ono što su drugi morali da plaćaju novcem, ona je to već imala u sebi.
Umor više nije osećala, težina dana je nestala pred lepotom mirisne prolećne noći.
Dobila je i ovaj put ono što je želela. Zalihe duševne hrane te večeri sasvim sigurno potrajaće bar narednih desetak dana, a možda i duže.
Pogledala je u nebo. Bilo je skroz vedro. Na njemu se video mladi mesec sa severnjačom, svojom zvezdom vodiljom.