Mila dušo moja,
znam da me već neko vreme nema dovoljno za tebe, onoliko koliko je to tebi potrebno... onoliko koliko nam je to obema potrebno!
Znaš i sama koliko želim da budem sa tobom, da ti posvećujem svoje vreme, da te pazim i da ti ugađam sada kad sam spoznala svu tvoju lepotu i sve ono novo i dobro što mi otkrivaš svaki put kad smo zajedno.
Dugo smo se tražile po ovom velikom, neshvatljivom svetu, a taj osećaj radosti kad sam te pronašla ne mogu rečima ni opisati! Ali, tebi i ne moram, jer i ti si to isto osetila... znam da jesi!
Osetilo se to u vazduhu i lepoti onog divnog sunčanog decembarskog dana kada smo zajedno, ruku pod ruku šetale parkovima našeg detinjstva, pratile utisnute tragove tramvajskih šina koje vode do kraja našeg detinjstva u kom smo zajedno odrastale, ka kapiji iza koje je ostalo naše detinjstvo, sećaš se... sve one knjige u koje smo se udubljivale tokom dugih dana letnjih raspusta, ispod onog dedinog oraha, za koji nam je vezivao platnenu ležaljku, čitanja do mraka, u mirisu velikih rascvetalih hortenzija i baštenskih ruža. Sećaš se kako smo ih zalivale svako veče iz velike metalne zelene kante pune vode, koja je u to vreme bila preteška za nas, pa se voda prelivala na sve strane po dvorištu, te je za same cvetove ostajalo premalo vode, ali je cveće zahvalno upijalo tu vodu i sa zahvalnošću cvetalo i mirisalo za nas... sećaš se onih ukradenih krušaka iz komšijske bašte, razbijenog prozora u igri, kad nismo smele da priznamo da smo nas dve krivci... mirisa majkinog špajza koji nas je mamio svojim sadržajem, kao pod konac poređanim teglama džema od šljiva i kajsija i kompota od belih trešanja... vangle pune mirisnih vanilica, malenih, gospodskih, ne većih od naprstka, činije pune šne nokli ostavljenih da se hlade, na stolu sa mušemom, za posle ručka, jer se slatkiši ne smeju jesti pre, da se ne pokvari ručak.
Naravno, da smo ih krišom jele i pre... sećaš se kako smo krišom od svih, ulazile u špajz, da uzmemo neki slatki zalogaj... a ponekad samo da bismo osetile svežinu te male, mirisima ispunjene prostorije.
Sećaš se kako su nas plašili da ćemo, ako budemo nevaljale, spavati u tom špajzu, a mi smo onda znale često preko dana da u mraku stojimo u špajzu, osluškujući šta je to tako strašno u njemu!
Znaš da još pamtim trenutke kad smo se nekad osećale najbezbednije, baš u mraku tog špajza?
U tom malenom prostoru, ispunjenom slatkastim mirisom vanile, voća i biljnih začina?
Kažu da smo kao sasvim male, znale da budemo vrlo svojeglave, ali i hrabre, nismo se plašile bola i mraka poput većine druge dece i volele smo da maštamo do besvesti!
Sećaš li se da smo još tada počele da pišemo priče u kojima smo glavne junakinje nas dve, vođene svim onim knjigama koje smo čitale? Kako su samo stariji brinuli da "kvarimo oči" od tolikog čitanja, a nama je bilo svejedno šta pričaju, jer mi i nismo bile tu, već u nekoj zemlji čuda, nekoj zaboravljenoj zemlji, nekom svetu u kome se može leteti i biti nevidljiv.
Eh, draga moja, vidiš da se sećam svega i mnogo više od toga!
Hoću da ti kažem, nemoj biti tužna što me ovih dana nema baš uvek za tebe, što smo propustile neke predstave koje smo želele da pogledamo ovih dana i neka kratka putovanja o kojima smo maštale. To što si ponekad sama, ne znači da si usamljena. Mislim na tebe čak i onda kad sam preumorna da ti se javim bar na kratko. Znam da to što ti ovih dana kupujem neke lepe knjige, omiljene časopise, neke sitnice, lepo upakovane kremice, ne može da zameni naše zajedničke trenutke, ali te molim da me razumeš, da mi budeš podrška u danima koji su pred nama, da mi pružiš tihi zagrljaj kad budeš primetila da mi je potreban i da mi jako stisneš ruku ako primetiš da počinjem da klonem i posustajem, da me vodiš onda kad se budem osetila izgubljenom.
Znaš da smo sada potrebne njoj, našoj mami, jer kao što si ti deo mene i uvek u meni, tako smo obe deo nje i ona je najveći deo nas.
Seti se čega se ona sve odrekla zbog nas, da bismo danas bile tu gde jesmo i da bismo sada mogle mi da budemo tu za nju, pred njenim najvećim životnim izazovom.
Znam, drugačija je od nas, nije nas uvek razumela, vrlo često nam je govorila, a i sada to radi, kada ćemo prestati da fantaziramo i kad mislimo da već jednom odrastemo, da li smo svesne koliko godina imamo i da više nismo male... a opet nas tretira kao da jesmo, sto puta je u stanju da nam ponovi jednu istu stvar, da nam govori da dobro prebrojimo novac kad idemo u kupovinu i da uveče kad se vratimo kući iz izlaska, pogleda na sat.
Ali, oprostile smo joj sve ono što nas je bolelo i puštamo je da nas i dalje posmatra na svoj način, iako nekad negodujemo i durimo se međusobno. Jer nas je ona rodila i jer jednog dana bez nje ovaj svet više nikad neće biti isti. Jer ona ima samo nas, mi smo njen svet.
Mi smo njeno utočište, njeno skrovište od bola i tuge, od loših misli, njen maleni špajz ispunjen poznatim dragim mirisima, u danima koji dolaze, kada će je okruživati miris joda i lekova.
Njeno svetlo koje može da upali kad se uplaši mraka. Duša njene duše.
I zato, mila moja dušo, razumi me što neću uvek biti raspoložena da uživamo u našoj slatkoj dokolici u danima pred nama.
Daj mi dovoljno ljubavi, snage i strpljenja da istrajem u izazovu koji je kao meteor hiljadu puta veći od nas, krenuo ka nama, u nadi da će nas promašiti za milion svetlosnih godina.
Da ćemo pobediti realnost bez pada i ožiljaka.
Volim te.
znam da me već neko vreme nema dovoljno za tebe, onoliko koliko je to tebi potrebno... onoliko koliko nam je to obema potrebno!
Znaš i sama koliko želim da budem sa tobom, da ti posvećujem svoje vreme, da te pazim i da ti ugađam sada kad sam spoznala svu tvoju lepotu i sve ono novo i dobro što mi otkrivaš svaki put kad smo zajedno.
Dugo smo se tražile po ovom velikom, neshvatljivom svetu, a taj osećaj radosti kad sam te pronašla ne mogu rečima ni opisati! Ali, tebi i ne moram, jer i ti si to isto osetila... znam da jesi!
Osetilo se to u vazduhu i lepoti onog divnog sunčanog decembarskog dana kada smo zajedno, ruku pod ruku šetale parkovima našeg detinjstva, pratile utisnute tragove tramvajskih šina koje vode do kraja našeg detinjstva u kom smo zajedno odrastale, ka kapiji iza koje je ostalo naše detinjstvo, sećaš se... sve one knjige u koje smo se udubljivale tokom dugih dana letnjih raspusta, ispod onog dedinog oraha, za koji nam je vezivao platnenu ležaljku, čitanja do mraka, u mirisu velikih rascvetalih hortenzija i baštenskih ruža. Sećaš se kako smo ih zalivale svako veče iz velike metalne zelene kante pune vode, koja je u to vreme bila preteška za nas, pa se voda prelivala na sve strane po dvorištu, te je za same cvetove ostajalo premalo vode, ali je cveće zahvalno upijalo tu vodu i sa zahvalnošću cvetalo i mirisalo za nas... sećaš se onih ukradenih krušaka iz komšijske bašte, razbijenog prozora u igri, kad nismo smele da priznamo da smo nas dve krivci... mirisa majkinog špajza koji nas je mamio svojim sadržajem, kao pod konac poređanim teglama džema od šljiva i kajsija i kompota od belih trešanja... vangle pune mirisnih vanilica, malenih, gospodskih, ne većih od naprstka, činije pune šne nokli ostavljenih da se hlade, na stolu sa mušemom, za posle ručka, jer se slatkiši ne smeju jesti pre, da se ne pokvari ručak.
Naravno, da smo ih krišom jele i pre... sećaš se kako smo krišom od svih, ulazile u špajz, da uzmemo neki slatki zalogaj... a ponekad samo da bismo osetile svežinu te male, mirisima ispunjene prostorije.
Sećaš se kako su nas plašili da ćemo, ako budemo nevaljale, spavati u tom špajzu, a mi smo onda znale često preko dana da u mraku stojimo u špajzu, osluškujući šta je to tako strašno u njemu!
Znaš da još pamtim trenutke kad smo se nekad osećale najbezbednije, baš u mraku tog špajza?
U tom malenom prostoru, ispunjenom slatkastim mirisom vanile, voća i biljnih začina?
Kažu da smo kao sasvim male, znale da budemo vrlo svojeglave, ali i hrabre, nismo se plašile bola i mraka poput većine druge dece i volele smo da maštamo do besvesti!
Sećaš li se da smo još tada počele da pišemo priče u kojima smo glavne junakinje nas dve, vođene svim onim knjigama koje smo čitale? Kako su samo stariji brinuli da "kvarimo oči" od tolikog čitanja, a nama je bilo svejedno šta pričaju, jer mi i nismo bile tu, već u nekoj zemlji čuda, nekoj zaboravljenoj zemlji, nekom svetu u kome se može leteti i biti nevidljiv.
Eh, draga moja, vidiš da se sećam svega i mnogo više od toga!
Hoću da ti kažem, nemoj biti tužna što me ovih dana nema baš uvek za tebe, što smo propustile neke predstave koje smo želele da pogledamo ovih dana i neka kratka putovanja o kojima smo maštale. To što si ponekad sama, ne znači da si usamljena. Mislim na tebe čak i onda kad sam preumorna da ti se javim bar na kratko. Znam da to što ti ovih dana kupujem neke lepe knjige, omiljene časopise, neke sitnice, lepo upakovane kremice, ne može da zameni naše zajedničke trenutke, ali te molim da me razumeš, da mi budeš podrška u danima koji su pred nama, da mi pružiš tihi zagrljaj kad budeš primetila da mi je potreban i da mi jako stisneš ruku ako primetiš da počinjem da klonem i posustajem, da me vodiš onda kad se budem osetila izgubljenom.
Znaš da smo sada potrebne njoj, našoj mami, jer kao što si ti deo mene i uvek u meni, tako smo obe deo nje i ona je najveći deo nas.
Seti se čega se ona sve odrekla zbog nas, da bismo danas bile tu gde jesmo i da bismo sada mogle mi da budemo tu za nju, pred njenim najvećim životnim izazovom.
Znam, drugačija je od nas, nije nas uvek razumela, vrlo često nam je govorila, a i sada to radi, kada ćemo prestati da fantaziramo i kad mislimo da već jednom odrastemo, da li smo svesne koliko godina imamo i da više nismo male... a opet nas tretira kao da jesmo, sto puta je u stanju da nam ponovi jednu istu stvar, da nam govori da dobro prebrojimo novac kad idemo u kupovinu i da uveče kad se vratimo kući iz izlaska, pogleda na sat.
Ali, oprostile smo joj sve ono što nas je bolelo i puštamo je da nas i dalje posmatra na svoj način, iako nekad negodujemo i durimo se međusobno. Jer nas je ona rodila i jer jednog dana bez nje ovaj svet više nikad neće biti isti. Jer ona ima samo nas, mi smo njen svet.
Mi smo njeno utočište, njeno skrovište od bola i tuge, od loših misli, njen maleni špajz ispunjen poznatim dragim mirisima, u danima koji dolaze, kada će je okruživati miris joda i lekova.
Njeno svetlo koje može da upali kad se uplaši mraka. Duša njene duše.
I zato, mila moja dušo, razumi me što neću uvek biti raspoložena da uživamo u našoj slatkoj dokolici u danima pred nama.
Daj mi dovoljno ljubavi, snage i strpljenja da istrajem u izazovu koji je kao meteor hiljadu puta veći od nas, krenuo ka nama, u nadi da će nas promašiti za milion svetlosnih godina.
Da ćemo pobediti realnost bez pada i ožiljaka.
Volim te.
Нема коментара:
Постави коментар