Još kao tinejdžerka sam za rođendan od najboljeg druga dobila kasetu sa klasičnom muzikom, pod nazivom "Muzika raspoloženja".
Na njoj su bile obrade svetski poznatih operskih arija u izvođenju revijskog orkestra i hora RTSA ( radio televizija Sarajevo).
Eto tako sam ja u tom periodu odrastanja, tih lepih osamdesetih, slušala red italo disko muzike, red popa i roka, red opere :-)
Tu kasetu čuvam i danas, jer sam osoba koja čuva svoja sećanja.
Ali,tu ne počinje moje interesovanje za operu!
U Temišvaru, lepom gradu, "malom Beču" kako ga još zovu, u kom sam provodila dobar deo detinjstva, u samom centru, na Trgu pobede, postoji lepa i velika zgrada Nacionalne rumunske opere koja me uvek privlačila svojim izgledom, plakatima koji najavljuju predstojeći repertoar, velikim stubovima i lukovima i velikim ulaznim vratima...i uvek kad sam prolazila tuda zamišljala sam kakav se to čaroban krije iza tih tamnih vrata, meni nedostupan u to vreme, jer oko mene nije bilo poklonika opere.
Znala sam samo da unutra, u toj velelepnoj građevini, u orkestru Opere, svira moj uja Branislav, neko koga u životu nisam često viđala, ali sam ga uvek volela na poseban način. I uvek kad bi neko spomenuo kako Branislav Petrov radi u Operi, ja bih ga zamišljala u crnom fraku, sa leptir mašnom, otmenog i elegantnog, sa njegovim lepim plavim očima.
Godinama, zaista godinama, maštala sam da bar jednom uđem u tu zgradu!
Ali,kako sam odrastala, sve sam ređe odlazila u Temišvar, tako da je prilike za ostvarenje te želje bilo vrlo malo, dok je u jednom periodu, uopšte nije ni bilo (prilike, a ne želje), jer po odrastanju, svim odraslim obavezama i nedostatku vremena koje te obaveze donose, godinama nisam bila u Temišvaru.
A onda, kao dokaz da čovek nikad ne treba da prestane da veruje u svoje želje (čak i kad odraste) u moj život vratila se moja sestra Nada.
Nada Petrov, ćerka uje Branislava, u svakom smislu ličeći na svog tatu - po prelepim plavim očima, dobroti i blagosti koje nosi u svojoj duši, eleganciji i talentu za muziku.
Nada je, poput svog oca, završila muzički fakultet i svira violinu. Kad ona zasvira, kao da započne neku sopstvenu bajku, u kojoj se kao čarolijom, nađu svi koji je slušaju! A ona sama živi svoju muziku i to tako predano, odgovorno i strasno!
Nada, prva violina moga srca.
I nema lepšeg i opuštajućeg prizora, nego kad na koncu dana, posle svih proba, predstava, časova...Nada uveče dođe kući, spusti violinu, pusti klasičnu muziku i zatvorenih očiju proživljava svaki ton i notu...a vi sedite preko puta nje i posmatrate je, razmišljajući kako mora biti divno poznavati i razumeti taj tajni jezik muzike.
Nada je, poput svog tate, član orkestra Nacionalne rumunske Opere (između ostalog).
Sva moja nadanja da ću jednog dana ući u tu čarobnu zgradu, ostvarila je Nada!
Tako da je moj prvi pravi susret sa operom bio upravo onog dana kada me Nada uvela na probu "Fausta".
Sama zgrada iznutra, bila je još lepša nego što sam zamišljala, sve te duge godine unazad.
Ali odjednom, tu je počelo da se odvija nešto novo...otkrila sam da ja zaista volim operu! Ono što se odvija na samoj sceni!
Bila je to čak obična proba, bez kostima, sa povremenim prekidima, radi savetovanja sa dirigentom, ali meni to ništa nije smetalo... ja sam tako lako, kao da sam uvek tu i pripadala, "skliznula" u čarobni svet opere!
Taj se osećaj rečima ne može opisati. Sada znam da TO nešto ili osetite ili ne...moćni glasovi operskih pevača, scenografija , raskošni kostimi i šminka, priča koja vas ponese, tera da zadržite dah i treperite celim svojim bićem.
Draga moja Nada, koja me probudila iz sveta realnosti... običnosti!
Koja me naučila da ne moram znati jezik nota da bih osetila svu lepotu i raskoš klasične muzike i opere!
Koja me vratila pozorištu posle dugog niza godina!
Sada, sa velikom radošću odlazim da slušam operu, kad mi se za to ukaže prilika.
Početnik sam još uvek u toj svojoj ljubavi, ali ne smeta... uživam polako, često slušam operske arije preko radija i pevušim za svoju dušu.
I dalje u mojoj najužoj blizini nema većih poklonika opere, ali meni to ne smeta...srećna sam što ja imam taj dar da je osetim i volim, što prepoznajem svu njenu lepotu.
Uživam u uspesima moje Nade, podržavam mog prijatelja, mladog operskog pevača, na putu njegovog napretka, kog mi je sudbina donela onda kad je i opera ušla u moj život... radujem se svakom susretu sa njenom magijom.
Nada(nje) kao deo jednog izuzetnog, magičnog i lepšeg sveta.
Na njoj su bile obrade svetski poznatih operskih arija u izvođenju revijskog orkestra i hora RTSA ( radio televizija Sarajevo).
Eto tako sam ja u tom periodu odrastanja, tih lepih osamdesetih, slušala red italo disko muzike, red popa i roka, red opere :-)
Tu kasetu čuvam i danas, jer sam osoba koja čuva svoja sećanja.
Ali,tu ne počinje moje interesovanje za operu!
U Temišvaru, lepom gradu, "malom Beču" kako ga još zovu, u kom sam provodila dobar deo detinjstva, u samom centru, na Trgu pobede, postoji lepa i velika zgrada Nacionalne rumunske opere koja me uvek privlačila svojim izgledom, plakatima koji najavljuju predstojeći repertoar, velikim stubovima i lukovima i velikim ulaznim vratima...i uvek kad sam prolazila tuda zamišljala sam kakav se to čaroban krije iza tih tamnih vrata, meni nedostupan u to vreme, jer oko mene nije bilo poklonika opere.
Znala sam samo da unutra, u toj velelepnoj građevini, u orkestru Opere, svira moj uja Branislav, neko koga u životu nisam često viđala, ali sam ga uvek volela na poseban način. I uvek kad bi neko spomenuo kako Branislav Petrov radi u Operi, ja bih ga zamišljala u crnom fraku, sa leptir mašnom, otmenog i elegantnog, sa njegovim lepim plavim očima.
Godinama, zaista godinama, maštala sam da bar jednom uđem u tu zgradu!
Ali,kako sam odrastala, sve sam ređe odlazila u Temišvar, tako da je prilike za ostvarenje te želje bilo vrlo malo, dok je u jednom periodu, uopšte nije ni bilo (prilike, a ne želje), jer po odrastanju, svim odraslim obavezama i nedostatku vremena koje te obaveze donose, godinama nisam bila u Temišvaru.
A onda, kao dokaz da čovek nikad ne treba da prestane da veruje u svoje želje (čak i kad odraste) u moj život vratila se moja sestra Nada.
Nada Petrov, ćerka uje Branislava, u svakom smislu ličeći na svog tatu - po prelepim plavim očima, dobroti i blagosti koje nosi u svojoj duši, eleganciji i talentu za muziku.
Nada je, poput svog oca, završila muzički fakultet i svira violinu. Kad ona zasvira, kao da započne neku sopstvenu bajku, u kojoj se kao čarolijom, nađu svi koji je slušaju! A ona sama živi svoju muziku i to tako predano, odgovorno i strasno!
Nada, prva violina moga srca.
I nema lepšeg i opuštajućeg prizora, nego kad na koncu dana, posle svih proba, predstava, časova...Nada uveče dođe kući, spusti violinu, pusti klasičnu muziku i zatvorenih očiju proživljava svaki ton i notu...a vi sedite preko puta nje i posmatrate je, razmišljajući kako mora biti divno poznavati i razumeti taj tajni jezik muzike.
Nada je, poput svog tate, član orkestra Nacionalne rumunske Opere (između ostalog).
Sva moja nadanja da ću jednog dana ući u tu čarobnu zgradu, ostvarila je Nada!
Tako da je moj prvi pravi susret sa operom bio upravo onog dana kada me Nada uvela na probu "Fausta".
Sama zgrada iznutra, bila je još lepša nego što sam zamišljala, sve te duge godine unazad.
Ali odjednom, tu je počelo da se odvija nešto novo...otkrila sam da ja zaista volim operu! Ono što se odvija na samoj sceni!
Bila je to čak obična proba, bez kostima, sa povremenim prekidima, radi savetovanja sa dirigentom, ali meni to ništa nije smetalo... ja sam tako lako, kao da sam uvek tu i pripadala, "skliznula" u čarobni svet opere!
Taj se osećaj rečima ne može opisati. Sada znam da TO nešto ili osetite ili ne...moćni glasovi operskih pevača, scenografija , raskošni kostimi i šminka, priča koja vas ponese, tera da zadržite dah i treperite celim svojim bićem.
Draga moja Nada, koja me probudila iz sveta realnosti... običnosti!
Koja me naučila da ne moram znati jezik nota da bih osetila svu lepotu i raskoš klasične muzike i opere!
Koja me vratila pozorištu posle dugog niza godina!
Sada, sa velikom radošću odlazim da slušam operu, kad mi se za to ukaže prilika.
Početnik sam još uvek u toj svojoj ljubavi, ali ne smeta... uživam polako, često slušam operske arije preko radija i pevušim za svoju dušu.
I dalje u mojoj najužoj blizini nema većih poklonika opere, ali meni to ne smeta...srećna sam što ja imam taj dar da je osetim i volim, što prepoznajem svu njenu lepotu.
Uživam u uspesima moje Nade, podržavam mog prijatelja, mladog operskog pevača, na putu njegovog napretka, kog mi je sudbina donela onda kad je i opera ušla u moj život... radujem se svakom susretu sa njenom magijom.
Nada(nje) kao deo jednog izuzetnog, magičnog i lepšeg sveta.
Нема коментара:
Постави коментар