LU

Potpisivao je knjige u jednoj od retkih nezavisnih knjižara u samom centru grada, te 2010-e.

Bilo je to onih dana kad sam još uvek radila na poslu sa nezahvalnim radnim vremenom ( i još nezahvalnijim poslodavcem) te sam morala da kradem sopstvene slobodne trenutke za događaje koje ne želim da propustim, a potpisivanje knjiga Erlenda Lua, svakako je bio jedan od tih.

Prvu njegovu knjigu "Naivan. Super." kupila sam, moram priznati, bez ikakvog znanja o samom njenom autoru. Dopale su mi se korice, zelenilo na njima i plišani meda u uglu, a najviše mi se dopao sam naziv. Naivan - pa još super!

To mi je delovalo baš onako blisko i poznato, jer me lično, ta naivnost čitav život prati (što bi rekli stari, tako ću jednog dana i umreti), pa sam eto htela da pročitam kako je to kad je neko drugi naivan i to smatra za nešto super.

Tako sam se prvi put susrela sa gosn-n Luom i njegovim stilom pisanja, koji me je osvojio na prvo čitanje.

Druga knjiga koju sam kupila bila je "Dopler". 

Onda sam shvatila da u mojoj biblioteci imaju sve njegove knjige, te sam tako rešila da uštedim koji dinar i da ostale naslove uzimam iz biblioteke i mislim da je to sasvim ok, jer je uživanje podjednako.

Da se vratim na početak priče, na potpisivanje knjiga.

Bilo nas je dosta, gužva je bila velika, stajali smo u redu ispred knjižare, koji je potom, unutar knjižare vijugao između polica, sve do stola za kojim je Lu sedeo.

Dugo se čekalo. Bolele su me noge od stajanja na poslu i žurbe da ne propustim potpisivanje, ali kao i mnogo puta pre i kasnije u svom životu, preovladala je istrajnost da dođem do onoga što želim.

Ljudi u redu su bili raspoloženi, niko se nije gurao, svi smo strpljivo čekali, stiskajući svoje primerke knjiga za potpis.

Sam Erlend delovao je pomalo nezainteresovano ili je možda samo bio iznenađen brojem ljudi koji su došli. Uglavnom, nije se preterano osmehivao i nije se trudio da nam se dopadne više od svojih knjiga, što je meni bilo apsolutno kul. Pravi tip sa severa!

Nije baš bio raspoložen ni za slikanje. Lenjo bi ustao, kad bi ga neko od fanova zamolio za zajedničku fotku i dok bi se čitaoci razdragano osmehivali i pozirali, on bi gledao u objektiv aparata svojim ravnim, "luovskim" pogledom.

Zato ga nisam ni pitala da se slikamo. Nije mi ni bilo važno.

Čak nisam s njim ni razgovarala, osim što sam mu rekla svoje ime radi potpisa, dok je devojka ispred mene s puno oduševljenja pokušala da mu objasni koliko ona voli njegove knjige.

Da li treba da napišem kako je kao odgovor dobila ravnu liniju pogleda Erlenda Lua?

A meni se baš dopao takav. Jer piše tako da uopšte i ne mora da se osmehuje!

Juče popodne pročitala sam njegovu knjigu "Popis" i mogu slobodno reći, da nisam mogla bolje da provedem oblačno i nedefinisano majsko popodne.

Knjiga je kratka, brzo se čita, zabavna je beskrajno, u njoj preovlađuje prepoznatljivi "luovski" stil, gorko slatke životne istine...još jedna od onih knjiga posle koje poželite da unesete malo nestašluka u sopstveni život.

Da popijete čašu vina i nazdravite životu, iako ste pre toga popili lek protiv glavobolje, pa onda krene još više da vam se vrti u glavi, spremite kalorijsku bombu za večeru, pohovane tikvice i pržene mlade krompiriće sa sve belim hlebom (dobro, bilo je i salate uz to)...da malo zanemarite sve ono zdravo i dobro u životu i da malo budete svoji, pa makar po pitanju hrane.

Pustite da vas ponese knjiga, da malo budete lucidni, da se saživite sa junakinjom romana, da se izmestite iz sopstvene stvarnosti...

Šta, hoćete da mi kažete da se vama to nikad nije desilo? Da vas po završetku čitanja neko vreme ne obuzme i ne drži raspoloženje iz knjige?! I da onda malo pustite mašti na volju i onako za sebe, glumatate da ste i sami lik iz romana?

 E, pa dragi moji, reći ću vam jednu stvar - to vam je onda kao da tu knjigu niste ni čitali!

Kao jedan mali život koji vam je promakao, a da ga niste ni osetili.