U mom kraju, već godinama,svake subote isti ljudi prodaju mlečne proizvode, voće i povrće sa svog imanja. Oni dolaze svojim kamionom i svi ih znaju, a i oni znaju sve nas. Menjaju se samo godišnja doba i u skladu sa dobima vrsta proizvoda,odnosno voća i povrća koje donose.
Imaju puno stalnih mušterija i sami već znaju ko šta kupuje stalno, a ako se desi da neko nema novca, daju i na veresiju, komšiluk im ujutru donosi kafu,.. mi svi već znamo sve članove njihove porodice, kao što i oni znaju naše. Naravno, ima onih koji su prisniji sa njima, a ima i onih koji dođu, kupe ono što su naumili i to je to.
Mi kod njih kupujemo sitan sir. I kad je taj sir u pitanju već znamo da je leti malo više vodnjikav, a zimi malo gušći, samim tim i ukusniji, ali stalne smo mušterije.
Naravno,narod ko narod, voli da priča. Tako se jednom prilikom jedna žena iz komšiluka obratila mojoj majci: "Znate" poverljivo je rekla "oni su vrlo imućni".
Kad je mama to meni prenela pomalo ljutito sam joj rekla kako se upušta u bapske abrove i šta ako su imućni, rade od jutra do mraka, pošteno zaruđuju svoj dinar i zaslužili su da imaju.
Ne volim ljude koji se bave tuđim životima, procenama i problemima.
I čime se uopšte meri stepen imućnosti?! Šta to može da znači kad je neko sa sela? Da li se ta imućnost meri arima zemlje, količinim krava, kokošaka... zaista ne bih ni znala da kažem, jer život me je tako odredio da nisam nikad imala nekoga na selu.
Ili se možda meri količinom para koje zarade upravo od nas koji nemamo nikog svog od koga možemo da nabavljamo sveže namirnice direktno sa sela...ne znam.Stvarno ne znam.
Pre jedno mesec dana, mama se vratila kući praznih ruku i objavila : "Danas nema sira. Nema ni kamiona, nisu došli. Možda im je neko umro.Znaš da imaju starce,babu i dedu."
"Eh,opet ti!" skočila sam ja na nju "Što odmah misliš na najgore, možda nešto slave, možda su na nekoj svadbi! I oni ljudi imaju svoj život!"
"Ne bih rekla..." opet će moja mati.
"Ma zašto si tako negativna!" nisam joj dala za pravo da "Na kraju, možda opet imaju neko tele,pa im za njega treba mleko" (ovo sam spomenula ne vođena nekim svojim znanjem o tome, već zato što se jednom tako i desilo, krave su dobile svoje bebe i trebalo im je majčino mleko, kao i svim bebama na ovom svetu).
Ne volim da mislim o smrti, a moja majka uvek ima neke crne slutnje, te nisam htela više da se raspravljam sa njom.
Sledećeg vikenda, mama se opet vratila praznih ruku, kamiona i dalje nije bilo.
"I, da li si saznala zašto ih nema" upitala sam je, verujući da se sigurno interesovala kod komšiluka.
"Znam" rekla je neveselo "umro im je sin i to mlađi. Tako sam se potresla, bio je tako mlad, nije imao ni 18 godina...bio je teško bolestan... izem ti ovaj život!"
Nažalost, ipak je bila u pravu i njene crne sumnje bile su još crnje nego što smo mogli i da zamislimo!
Nisam znala ni šta da joj kažem, jer koliko god da se nas dve ne slažemo i često smo kao rogovi u vreći, znam da se kao majka, ali i kao osoba koja poznaje ljude koji su izgubili dete, jako potresla i da joj je mnogo teško. Teško nam je bilo svima, jer su oni "naši", a i da nisu nema ništa tužnije od smrti jednog mladog bića koje još nije ni osetilo život punim plućima.
Pomislila sam opet koja je to mera za imućnost u životu... mora biti da su bili bogati za onih sedamnaest dragocenih godina koje su proveli sa svojim sinom, mislila sam,a preko noći postali siromašni za svoje sve. Sad im je ostalo sve ono drugo što može, a i ne mora biti... ostala im je zemlja,imanje, domaće životinje... ostalo im je da kad im neko nazove "Dobar dan" misle kako im ijedan budući dan može biti dobar, ili ako im neko od nas izjavi saučešće, da klimnu glavom, iako i oni i mi znamo da utehe takvoj boli nema. I misao koja im skoro nečujno prelazi preko usana "Dva dana mu je bilo bolje...", trenutni bljesak bolne nade da se nešto ipak moglo učiniti.
Bili su imućni za njegov postanak, rođenje, odrastanje, školovanje... a ostali uskraćeni za toliko toga što je moglo biti, čemu su se nadali i šta su planirali.
Imati i nemati. Tanka linija na granici života između radosti i tuge koju preseca oštro sečivo bola.
Imaju puno stalnih mušterija i sami već znaju ko šta kupuje stalno, a ako se desi da neko nema novca, daju i na veresiju, komšiluk im ujutru donosi kafu,.. mi svi već znamo sve članove njihove porodice, kao što i oni znaju naše. Naravno, ima onih koji su prisniji sa njima, a ima i onih koji dođu, kupe ono što su naumili i to je to.
Mi kod njih kupujemo sitan sir. I kad je taj sir u pitanju već znamo da je leti malo više vodnjikav, a zimi malo gušći, samim tim i ukusniji, ali stalne smo mušterije.
Naravno,narod ko narod, voli da priča. Tako se jednom prilikom jedna žena iz komšiluka obratila mojoj majci: "Znate" poverljivo je rekla "oni su vrlo imućni".
Kad je mama to meni prenela pomalo ljutito sam joj rekla kako se upušta u bapske abrove i šta ako su imućni, rade od jutra do mraka, pošteno zaruđuju svoj dinar i zaslužili su da imaju.
Ne volim ljude koji se bave tuđim životima, procenama i problemima.
I čime se uopšte meri stepen imućnosti?! Šta to može da znači kad je neko sa sela? Da li se ta imućnost meri arima zemlje, količinim krava, kokošaka... zaista ne bih ni znala da kažem, jer život me je tako odredio da nisam nikad imala nekoga na selu.
Ili se možda meri količinom para koje zarade upravo od nas koji nemamo nikog svog od koga možemo da nabavljamo sveže namirnice direktno sa sela...ne znam.Stvarno ne znam.
Pre jedno mesec dana, mama se vratila kući praznih ruku i objavila : "Danas nema sira. Nema ni kamiona, nisu došli. Možda im je neko umro.Znaš da imaju starce,babu i dedu."
"Eh,opet ti!" skočila sam ja na nju "Što odmah misliš na najgore, možda nešto slave, možda su na nekoj svadbi! I oni ljudi imaju svoj život!"
"Ne bih rekla..." opet će moja mati.
"Ma zašto si tako negativna!" nisam joj dala za pravo da "Na kraju, možda opet imaju neko tele,pa im za njega treba mleko" (ovo sam spomenula ne vođena nekim svojim znanjem o tome, već zato što se jednom tako i desilo, krave su dobile svoje bebe i trebalo im je majčino mleko, kao i svim bebama na ovom svetu).
Ne volim da mislim o smrti, a moja majka uvek ima neke crne slutnje, te nisam htela više da se raspravljam sa njom.
Sledećeg vikenda, mama se opet vratila praznih ruku, kamiona i dalje nije bilo.
"I, da li si saznala zašto ih nema" upitala sam je, verujući da se sigurno interesovala kod komšiluka.
"Znam" rekla je neveselo "umro im je sin i to mlađi. Tako sam se potresla, bio je tako mlad, nije imao ni 18 godina...bio je teško bolestan... izem ti ovaj život!"
Nažalost, ipak je bila u pravu i njene crne sumnje bile su još crnje nego što smo mogli i da zamislimo!
Nisam znala ni šta da joj kažem, jer koliko god da se nas dve ne slažemo i često smo kao rogovi u vreći, znam da se kao majka, ali i kao osoba koja poznaje ljude koji su izgubili dete, jako potresla i da joj je mnogo teško. Teško nam je bilo svima, jer su oni "naši", a i da nisu nema ništa tužnije od smrti jednog mladog bića koje još nije ni osetilo život punim plućima.
Pomislila sam opet koja je to mera za imućnost u životu... mora biti da su bili bogati za onih sedamnaest dragocenih godina koje su proveli sa svojim sinom, mislila sam,a preko noći postali siromašni za svoje sve. Sad im je ostalo sve ono drugo što može, a i ne mora biti... ostala im je zemlja,imanje, domaće životinje... ostalo im je da kad im neko nazove "Dobar dan" misle kako im ijedan budući dan može biti dobar, ili ako im neko od nas izjavi saučešće, da klimnu glavom, iako i oni i mi znamo da utehe takvoj boli nema. I misao koja im skoro nečujno prelazi preko usana "Dva dana mu je bilo bolje...", trenutni bljesak bolne nade da se nešto ipak moglo učiniti.
Bili su imućni za njegov postanak, rođenje, odrastanje, školovanje... a ostali uskraćeni za toliko toga što je moglo biti, čemu su se nadali i šta su planirali.
Imati i nemati. Tanka linija na granici života između radosti i tuge koju preseca oštro sečivo bola.
Нема коментара:
Постави коментар