Dugo se već i predano bavila jednim suštinskim pitanjem...čak i u onim trenucima kad je želela da se prepusti i odagna svoje misli,to pitanje joj nije dalo mira.
Ali,ako želimo da znamo šta je činilo esenciju tog jednog velikog i važnog pitanja,moramo znati da je u njemu bilo sadržano mnoštvo malih pitanja,koja su je poput malenih otrovnih strelica,ubadala direktno u dušu i razum,ne dajući joj mira...
Zašto ne mogu da imam ono što želim,moje želje nisu nerealne niti nerazumne...
Zašto mi se ne otvaraju vrata koja pokušavam sebi da otvorim,već čim krenem da ih odškrinem,neko sa druge strane mi ih grubo zalupi
Zašto me neki ljudi povređuju bez razloga i ne cene moju dobru volju koju im ukazujem
Zašto ne mogu da radim ono što volim i da od toga živim normalno
Zašto...o,zašto život mora da bude tako nefer kad mi je već dat!...
Sva ta pitanja slivala su se u ono veliko,važno koliko i sam život -
ŠTA JE TO SREĆA?
Znala je da sate i dane provede postavljajući sebi to pitanje...obuzeta tim razmišljanjem nije ni osećala kako vreme prolazi pored nje!
Koliko puta je sebe iscrpljivala neprospavanim noćima,posmatrala Mesec u njegovoj punoj veličini i svetlosti i pitala se da li bi bila srećnija da je u to trenutku tamo negde,a ne tu gde jeste,u svojoj sobi i
u svojoj koži.
Tako iscrpljena i bez odgovora (opet), odlazila bi na spavanje sa prvim jutarnjim oglašavanjem ptičica u krošnjama drveća ispred njenog prozora, ponekad i sa prvim zracima Sunca i zvucima koji ukazuju na to da je grad počeo da se budi.
Koliko puta je bila tužna zbog tuđe grubosti,odsustva empatije...znala je da to ne zaslužuje,ali nije bila u stanju da odgovori istom merom...jednostavno nije mogla,jer to nije bila ona!
S vremenom je počela da utapa u more običnosti i nezadovoljstva,osećala se kao brod koji besciljno luta u potrazi za nekim ostrvom spasa.
Počela je da se smanjuje tu pred svojim očima i još nešto mnogo gore - u svojim očima,zbog svoje poniznosti i želje da iskaže dobre namere,da udovolji svima,da učini plezir njihovom egu,svesno sebe ostavljajući u njihovoj senci.
Mislila je,nadala se da će time dobiti nešto zauzvrat,njihovo poštovanje,lepu reč,pohvalu,pomoć kad joj to bude bilo potrebno.
A često je gledala samo okrenuta leđa,masku hladne ignorancije na njihovom licu,ponekad trpela i reči kojima su joj davali do znanja da nije dovoljno dobra.
Hranili su svoj ego i svoju sujetu njenom dobrotom...i osećala se bezvredno i rastrgnuto baš kao da joj je neko izrekao presudu bacanjem lavovima.
Prijatelji su joj govorili da je preosetljiva i da mora naći način da kanališe svoja osećanja,a ona se stalno pitala "Kako?"
Upravo ta preosetljivost činila je da duboko reaguje na nepravdu,patnju,siromaštvo...sve je to jako bolelo i pitala se gde je tu sreća.
Nekad je osećala grižu savesti što se ne oseća dobro u svojoj koži kad već zna koliko muka ima na ovom svetu i što se bavi problemom sreće dok u tom trenutku,negde neko gladuje,bori se sa bolešću,
gleda svoje dete koje umire,nemo pati jer je u teškoj igri prirode izgubio sve što je stvarao...
Ponekad bi osetila kako je preplavljuje gorući osećaj stida što negde u nekoj tajnoj pregradi svoje duše gaji seme zavisti prema onima koji su po njenom mišljenju imali sreće,kojima je sve išlo lako,
koji su uspeli.
Stidela se tog niskog ljudskog poriva,jer nije želela tuđe,već je samo želela da se i ona bar nekad oseti uspešnom i zadovoljnom,da i njoj nekad neko oda priznanje za dobre namere.
Želela da otkrije formulu sreće. I zato to seme zavisti nije želela da neguje,mada bi se nekad bez njene želje dogodilo da ga zalije svojim teškim suzama gorčine i neispunjenih snova.
"U čemu grešim" pitala bi se neutešno jecajući "i zašto i ja ne mogu da budem srećna kao drugi?!"
Odgovor je došao prilično nehajno,nonšalantno,bez neke posebne najave.
Jer lepota svih važnih rešenja jeste u njihovoj jednostavnosti,a ljudi su skloni komplikovanju,preterivanju,sujeti i zbog toga često propuštaju svoj znak pored puta,onaj koji ponekad svojom veličinom i svetlošću (poput ogromnog svetlećeg bilborda) izbija oči i određuje smer našeg jedinstvenog životnog puta.
"Ludice jedna" kao da joj je govorio jedan glasić u glavi "zar ti ne primećuješ da si zalutala u tuđe priče i da je to ono što te čini zbunjenom? Zahvali svim ljudima koji su na ovaj ili onaj način prisutni u tvom životu,neki su tu da bi tvoje putovanje učinili zabavnijim,a neki su tu samo na proputovanju.Sa njima se pozdravi,poželi im sve najbolje i raziđite se na prvoj stanici.
Ne hrani tuđu sujetu svojim suzama. Ne propuštaj više ni jedan trenutak svog života. Da si manje obraćala pažnju na druge i pridavala im manji značaj nego sebi,znala bi da te je sreća odavno našla.
Kako inače objašnjavaš to što si sposobna da voliš,da praštaš,što umeš da prepoznaš lepotu običnog trenutka i da uživaš u malim stvarima?
Što čuješ pesmu ptica,vidiš svitanje novog dana,razgovaraš sa Mesecom...što osećaš i znaš?
Draga moja,da li se ikad zapitala šta znači ovaj trenutak u kome nešto stvaraš i što imaš dar da to podeliš sa drugima?
Odgovor je u tebi.I u ovim redovima koje pišeš...Sreća koju će ljudi osetiti čitajući,to si ti."
Ali,ako želimo da znamo šta je činilo esenciju tog jednog velikog i važnog pitanja,moramo znati da je u njemu bilo sadržano mnoštvo malih pitanja,koja su je poput malenih otrovnih strelica,ubadala direktno u dušu i razum,ne dajući joj mira...
Zašto ne mogu da imam ono što želim,moje želje nisu nerealne niti nerazumne...
Zašto mi se ne otvaraju vrata koja pokušavam sebi da otvorim,već čim krenem da ih odškrinem,neko sa druge strane mi ih grubo zalupi
Zašto me neki ljudi povređuju bez razloga i ne cene moju dobru volju koju im ukazujem
Zašto ne mogu da radim ono što volim i da od toga živim normalno
Zašto...o,zašto život mora da bude tako nefer kad mi je već dat!...
Sva ta pitanja slivala su se u ono veliko,važno koliko i sam život -
ŠTA JE TO SREĆA?
Znala je da sate i dane provede postavljajući sebi to pitanje...obuzeta tim razmišljanjem nije ni osećala kako vreme prolazi pored nje!
Koliko puta je sebe iscrpljivala neprospavanim noćima,posmatrala Mesec u njegovoj punoj veličini i svetlosti i pitala se da li bi bila srećnija da je u to trenutku tamo negde,a ne tu gde jeste,u svojoj sobi i
u svojoj koži.
Tako iscrpljena i bez odgovora (opet), odlazila bi na spavanje sa prvim jutarnjim oglašavanjem ptičica u krošnjama drveća ispred njenog prozora, ponekad i sa prvim zracima Sunca i zvucima koji ukazuju na to da je grad počeo da se budi.
Koliko puta je bila tužna zbog tuđe grubosti,odsustva empatije...znala je da to ne zaslužuje,ali nije bila u stanju da odgovori istom merom...jednostavno nije mogla,jer to nije bila ona!
S vremenom je počela da utapa u more običnosti i nezadovoljstva,osećala se kao brod koji besciljno luta u potrazi za nekim ostrvom spasa.
Počela je da se smanjuje tu pred svojim očima i još nešto mnogo gore - u svojim očima,zbog svoje poniznosti i želje da iskaže dobre namere,da udovolji svima,da učini plezir njihovom egu,svesno sebe ostavljajući u njihovoj senci.
Mislila je,nadala se da će time dobiti nešto zauzvrat,njihovo poštovanje,lepu reč,pohvalu,pomoć kad joj to bude bilo potrebno.
A često je gledala samo okrenuta leđa,masku hladne ignorancije na njihovom licu,ponekad trpela i reči kojima su joj davali do znanja da nije dovoljno dobra.
Hranili su svoj ego i svoju sujetu njenom dobrotom...i osećala se bezvredno i rastrgnuto baš kao da joj je neko izrekao presudu bacanjem lavovima.
Prijatelji su joj govorili da je preosetljiva i da mora naći način da kanališe svoja osećanja,a ona se stalno pitala "Kako?"
Upravo ta preosetljivost činila je da duboko reaguje na nepravdu,patnju,siromaštvo...sve je to jako bolelo i pitala se gde je tu sreća.
Nekad je osećala grižu savesti što se ne oseća dobro u svojoj koži kad već zna koliko muka ima na ovom svetu i što se bavi problemom sreće dok u tom trenutku,negde neko gladuje,bori se sa bolešću,
gleda svoje dete koje umire,nemo pati jer je u teškoj igri prirode izgubio sve što je stvarao...
Ponekad bi osetila kako je preplavljuje gorući osećaj stida što negde u nekoj tajnoj pregradi svoje duše gaji seme zavisti prema onima koji su po njenom mišljenju imali sreće,kojima je sve išlo lako,
koji su uspeli.
Stidela se tog niskog ljudskog poriva,jer nije želela tuđe,već je samo želela da se i ona bar nekad oseti uspešnom i zadovoljnom,da i njoj nekad neko oda priznanje za dobre namere.
Želela da otkrije formulu sreće. I zato to seme zavisti nije želela da neguje,mada bi se nekad bez njene želje dogodilo da ga zalije svojim teškim suzama gorčine i neispunjenih snova.
"U čemu grešim" pitala bi se neutešno jecajući "i zašto i ja ne mogu da budem srećna kao drugi?!"
Odgovor je došao prilično nehajno,nonšalantno,bez neke posebne najave.
Jer lepota svih važnih rešenja jeste u njihovoj jednostavnosti,a ljudi su skloni komplikovanju,preterivanju,sujeti i zbog toga često propuštaju svoj znak pored puta,onaj koji ponekad svojom veličinom i svetlošću (poput ogromnog svetlećeg bilborda) izbija oči i određuje smer našeg jedinstvenog životnog puta.
"Ludice jedna" kao da joj je govorio jedan glasić u glavi "zar ti ne primećuješ da si zalutala u tuđe priče i da je to ono što te čini zbunjenom? Zahvali svim ljudima koji su na ovaj ili onaj način prisutni u tvom životu,neki su tu da bi tvoje putovanje učinili zabavnijim,a neki su tu samo na proputovanju.Sa njima se pozdravi,poželi im sve najbolje i raziđite se na prvoj stanici.
Ne hrani tuđu sujetu svojim suzama. Ne propuštaj više ni jedan trenutak svog života. Da si manje obraćala pažnju na druge i pridavala im manji značaj nego sebi,znala bi da te je sreća odavno našla.
Kako inače objašnjavaš to što si sposobna da voliš,da praštaš,što umeš da prepoznaš lepotu običnog trenutka i da uživaš u malim stvarima?
Što čuješ pesmu ptica,vidiš svitanje novog dana,razgovaraš sa Mesecom...što osećaš i znaš?
Draga moja,da li se ikad zapitala šta znači ovaj trenutak u kome nešto stvaraš i što imaš dar da to podeliš sa drugima?
Odgovor je u tebi.I u ovim redovima koje pišeš...Sreća koju će ljudi osetiti čitajući,to si ti."
Нема коментара:
Постави коментар