Nedostajanje

Davno sam se odrekla Nedostajanja.

Ne znam tačno da opišem trenutak kad sam to rešila.

Da li je to bilo u osnovnoj školi kad sam shvatila da je moj tata stariji od svih ostalih tata i da po godinama može da bude tata i većini očeva mojih školskih drugova i drugarica...

Ili onda kad sam počela da primećujem prve jasnije znake starenja na njemu,povremenu zaboravnost,gubljenje sluha i kad sam otkrila da mi kradom uzima slatkiše iz fioke...

Ili je to možda bilo onog kišnog dana kada su došla kola hitne pomoći po njega,jer sam već tada znala da se više nikada neće vratiti kući...ili možda onog narednog dana kad sam mu došla u posetu i videla ga napaćenog od bolova i bez svesti sa medicinskim iglama u venama,kad sam se jedva nagla preko metalne ograde bolničkog kreveta da ga poljubim u obraz,a uspela da ga poljubim samo u uvo,jer mi je bio suviše daleko...možda je to čak bilo i kasnije tog dana,kad me je u večernim satima mama nazvala na posao da mi javi da su zvali iz bolnice da jave da je tata umro.

A možda je to bilo i nekog od narednih dana,ili one noći pred sahranu kad sam sanjala kako stoji pored kreveta i gleda me...ili kad su kovčeg nepovratno spustili u zemlju...ne znam stvarno.

Ne sećam se više koji je to trenutak tačno bio. Samo znam da sam rešila da me Nedostajanje ne sme obuzeti.

Godinama sam sebe trenirala,vrlo svesno,da ne sme da mi nedostaje jednom kada ga više ne bude bilo.

Čemu to Nedostajanje služi i koja je njegova svrha - otresito sam se pitala, još kao dete,a i kasnije.

Govorila sam sebi,bio je star i bolestan,došao je njegov trenutak da nas napusti,dok sam završavala formalnosti oko sahrane i mislila kako da mami olakšam njenu bol zbog njegovog odlaska.

A kad nas već napušta,misliću o tome kao da je otišao na neko od onih svojih dalekih putovanja o kojima je maštao.

Dešava se ponekad da danima ne pomislim na njega,toliko dugo da iznenadim samu sebe.

Čak ne idem često ni na groblje.Jer,ako je otputovao,ne može biti tamo nikako. A i kad odem,pretvaram se kao da sam tu u prolazu.Eto tako.

Čak i kad pored ploče sa njegovim imenom ostavim njegove omiljene mentol bombone pravim se da to ostavljam nekom slučajnom prolazniku,prosjaku koji luta grobljem ili kradljivcu cveća.

Ni slike ne gledam često. Tu i tamo iz sećanja,kao flešbek proviri neki zajednički trenutak...

Nas dvoje na plaži,u moru,uči me da plivam.

U letnjem smo bioskopu i gledamo neku komediju,a tata se smeje glasnije od svih.

Šetamo našim omiljenim morskim mestom i skupljamo šišarke.

Kad završi sa poslom,posle svake predstave,idemo na tulumbe u našu poslastičarnicu (koja već odavno ne postoji u Knez Mihailovoj ulici).

Čekamo crtać u sedam i petnaest,gledamo Toma i Džerija i navijamo da Tom bar jednom pobedi.

Uz muziku sa gramofona igramo po dnevnoj sobi.

Gledamo "Rat zvezda" u bioskopu Jugoslavija.

Na novogodišnjem smo vašaru,u luna parku i vozimo se u Suncu koje nas podiže skroooz gore i vrti tako da se u nekom momentu nađemo naglavačke,ali ja se ne plašim,jer je tata pored mene,a on uživa beskrajno,kao dete.

Upravo smo bili u zoo vrtu i krišom jedemo sladoled pre ručka - imamo svoj tajni dogovor pred mamom.

Tugujemo jer se raspala zemlja za koju se jednom,sa nepunih osamnaest godina borio i svet koji poznaje se menja pred njegovim očima...

Ali,to sve nije razlog za Nedostajanje,to su samo trenuci sećanja,uspomene koje žive.Zbog toga se ne može patiti.

Pa,ne može...zar ne?

Sve je bilo tako mirno godinama,tako normalno,obično...reklo bi se lako.

A onda me je mama pozvala danas.

"Dođi da ti pokažem nešto" rekla je pomalo tajanstveno. Posle sam shvatila da uopšte nije bila tajanstvena,već tužna.

"Pogledaj šta sam našla. Jel se sećaš kad sam te učila da pišeš?" i iz kutije od nekog starog tranzistora izvadila par listova papira istrgnutih iz sveske jednom davno,požutelih na ivicama od starosti i čuvanja,ispisanih dečjim rukopisom.

Poruke ispisane tati prvim naučenim slovima da ga čekaju kad se vrati kući,sa posla.

I eto ga,bilo je tu u sobi. Tek tako.

Veće od velikog plavičastog duha iz boce. Jer Nedostajanje je takvo. Ne može biti malo i umereno.

Prikralo mi se preko levog ramena dok sam čitala stare poruke i tiho poput opalog lista koji padajući zašušti na vetru šapnulo:

"Ti si se mene odrekla. Ali,ja tebe nisam."