U redu je...

It's alright to fall apart sometimes - reči su jedne pesme... I to je sasvim u redu.U brzom i stresnom svetu u kome živimo,lomovi su sastavni deo svakoga od nas. U stalnoj trci sa vremenom,poslom,porodicom...pritisnuti sa svih strana ponekad osećamo kao da se raspadamo psihički i emotivno. Što vise pokušavamo da ispunimo sva očekivanja,to smo iscrpljeniji,bezvoljniji i imamo osećaj da ne možemo više. Teško dišemo,srce nam ubrzano kuca - buni se naša duša, imamo glavobolje,osećamo tenziju i razne druge bolove - buni se naše telo. Naše JA pokušava da nas upozori da usporimo,da duboko udahnemo,ako je potrebno da promenimo pravac kretanja nasih misli. "Hej,stani,uspori..."moli nas nasa duša, "primeti ovaj lep dan,primeti sunce,primeti oblake...ma pokisni ako treba...gle,igraju se deca u parku...vidi,kako se onaj zaljubljeni par smeje...hej,vidi onu devojku i njenog psa...mmm,osećaš li miris svežeg peciva iz pekare pored koje prolaziš...izgleda da onaj čovek što sedi na klupi i osmehuje se čita neku vrlo zanimljivu knjigu...uspori kad te molim! Primeti mene,primeti svet oko sebe,primeti ovaj jedinstveni trenutak u kom se nalaziš!" Naše unutrašnje dete tužno jeca,zaboravljeno negde u nama.Oseća se zapostavljeno i nevoljeno. Često se dešava da ga kasno primetimo i onda nam bude žao,postajemo i sami neutešni i izgubljeni. Ali i to je u redu.Jer u životu ima i takvih dana. To nam daje mogućnost da zastanemo,umirimo se i počnemo da osluškujemo sebe na pravi način. U redu je da ponekad neki sasvim običan dan proglasimo svojim praznikom,da radimo ono što nam prija,da kažemo NE kada to i mislimo,da prvi pozovemo nekoga čiji glas vec dugo želimo da čujemo,da provedemo dan u pižami čitajući stare dnevnike,da odemo u bioskop sa dragom osobom i glasno se smejemo,da se častimo sladoledom na točenje sa ekstra prelivom,pustimo omiljenu pesmu i igramo po sobi kao nekad,pustimo koju suzu čitajuci knjigu koja nas je dirnula,nazdravimo sebi kojom časom vina na kraju dana... I čućemo jedan glasić koji se smeje grleno i radosno,a kad se pogledamo u ogledalo sasvim je moguće da će nas tu dočekati ozareni odraz našeg unutrašnjeg deteta,spremnog da istraži svet,unese boje u buduće dane,a život pretvori u svoje igralište. Pružimo mu ruku i krenimo u istom pravcu. Predugo smo bili razdvojeni. A čeka nas dugo,zajedničko putovanje.