Osluškivanje

Kad čovek nešto ne mora, skoro sasvim je izvesno da onda to i neće uraditi. I to ne zato što ne želi, već zbog toga što je "nemoranje" vrlo zavodljiva rabota. Obavije čoveka svojom nevidljivom mrežom tako da on sam i ne primeti da je učauren u niti izgovora, lenjosti i prepuštenosti.
Pre neki dan sam videla knjigu koju sam poželela da imam. Samo koji dan kasnije ugledala sam objavu da će u mojoj omiljenoj knjižari u gradu biti održana promocija iste.
"Odlično" pomislila sam "moram da idem".
Međutim, već sledeći dan uhvatila me jaka prehlada i bol u sinusima od kog nisam znala gde ću sa glavom. To zna da bude velika nezgodacija, jer osim konstantnog bola, peku oči, grebe u grlu... i čovek je sam sebi preko glave u tim trenucima!
"Eto, sad neću moći na promociju knjige" razmišljala sam juče tužno, skupljajući maramice po sobi, otečenog i crvenog nosa.
Ali, danas sam se probudila kao da ništa nije bilo! Bol u glavi je skroz uminuo, a kijavica se povukla kao da je nije ni bilo. Eh, ali, danas me mrzelo da idem na promociju... mislim, ipak prehlada možda nije sasvim prošla, pa i hladno je... a i ko će sad da ide do grada... kao da mi, pa uopšte i treba baš ta knjiga... baš i NE moram, eto!
"Ih,kakva si..." javio se tihi glasić duše "još juče si toliko želela da imaš tu knjigu... planirala si ovaj petak već danima i sad nećeš..."
"Ma nije da neću..." pokušala sam da se odbranim "ne moram baš sve..."
"Ti kao da ne razumeš... kad nešto želiš baš onda to i ne moraš, nego hoćeš! Ali, vidim da si vrlo lako počela da odustaješ..." zaključila je moja duša.
"Ko odustaje?! Od čega?" ustuknula sam pri toj pomisli.
"Ti! Od mene! Neke izgovore bez pokrića, stavila si ispred mene. Ne osluškuješ me. Ne valja ti to"
Trajao je taj dijalog čitavo pre - popodne.
Kako se bližilo vreme za odlazak, sve češće sam gledala na sat u nedoumici između onoga što želim i onoga što ne moram.
A onda sam sebe zamislila među svim onim divnim knjigama, šarenim stolicama, sa macama koje žive u toj knjižari i odlučila u trenutku: "Idem!"
Uostalom, imam i prelepu, mekanu, novu sivu beretku, neće sinusima ništa biti, a i vrlo mi lepo stoji!
Brže bolje sam se spremila i krenula.
Provela sam lepih sat i po vremena, slušajući pisca koji nam je odsvirao na gitari i otpevao par svojih pesama i duhovito i neposredno predstavio svoju knjigu, čvrsto prigrlivši svoj primerak.
Bilo je veselo, on izuzetno simpatičan, štrkljast, visok, plav...vidim da je došlo dosta prijatelja da ga podrže, mace su se šetale oko nas i pozirale svima nama koji smo hteli da ih slikamo. Ljudi su pijuckali čaj, neki su pevali sa njim, bilo je dosta smejanja.
Izašla sam iz knjižare u prohladnu beogradsku noć sa osmehom na licu. Kad sam već tu, hajde malo da prošetam gradom, kao nekad kad sam se vraćala s posla, pomislila sam... bilo je dosta ljudi oko mene, prodavci kestenja grejali su ruke kraj vatre, kraj jedne velike radnje sedeo je ulični svirač i na svojoj električnoj gitari svirao "Nothing else matters"... i ništa i nije bilo važno osim tog trenutka ispunjenosti i sitne pobede nad tamnom stranom "nemoranja".
Lagano sam krenula ka mom Novom Beogradu, niz Kosančićev venac. Polako sam išla starom beogradskom kaldrmom, s upakovanom knjigom u jednoj ruci i toplim fišekom u drugoj.
Miris sveže pečenog kestenja golicao je moju dušu, ona se zadovoljno kikotala,a mogu i da se zakunem da mi je svetla strana Meseca namignula.

Gledala sam ga kako se pozdravlja sa svojim prijateljima i strpljivo čekala da mu dam svoj primerak da mi se potpiše.

"Mi se ne znamo" rekoh mu "ali ćemo se kroz ovu knjigu upoznati"
"Baš mi je drago što ste došli. Nacrtaću Vam junake priče. Nadam se da će Vam se knjiga svideti... znate,ta knjiga nije baš obična." pomalo kao da se izvinjava, rekao je crtajući mi posvetu
"Nema veze" odgovorila sam "ja baš takve knjige i volim. Realnost je i ovako suviše obična."