Dugogodišnji sam knjigoljubac...sad već mogu da kažem i višedecenijski (mada ovo drugo zvuči nekako suviše ozbiljno i nekako pre - previše,složićete se).
Postoje knjige koje sam pročitala skoro pa u jednom dahu,a postoje i one sa kojima sam jedva nekako izašla na kraj...knjige kojima se,svako malo,vraćam i one koje ostavim posle par stranica jer me nisu dotakle na pravi način. I nije bitno da li su u pitanju klasici,knjige koje su u samom vrhu čitanosti na svim listama,knjige za koje ljudi govore da su im promenile život...ne. Ako ne osećam vezu sa knjigom,ne vredi. Moja duša ih ne želi, a duši se ne valja opirati.
Postoje čak i one knjige pored kojih sam ko zna koliko puta prošla u životu i ne razmišljajući da im dam šansu. Neke od tih knjiga su, ipak, same našle put do mog srca, nekim samo svojim znanim putevima.
Isto tako je i sa piscima, neosporno priznajem.
Tako je u moj život, sa prvim jesenjim danima, sasvim tiho, nenametljivo, ali sa jakom voljom da tu ostane, ušetao Šandor Marai, mađarski pisac.
Ušetao je lako i nonšalantno kao da je došao na čašicu omiljenog likera i parče Esterhazi torte u staru budimsku poslastičarnicu, na već ugovoreni sastanak.
Isprva sam se, moram priznati, sa velikom nevericom pitala otkud on i zašto bi mene uopšte zanimao građanski život u Mađarskoj između dva svetska rata, o kome piše.
Nisam mu odmah pružila šansu. Danima sam ga zagledala, posmatrala, razmišljala da li da ga pustim u svoj čitalački život jer, naizgled, nije bio moj tip.
Izgledao je suviše odmereno,uglađeno i distancirano za moj ukus.
Htela sam pisca koji piše knjige o nekim južnim morima,ostrvima,...htela sam da osetim povetarac na licu koji donosi miris soli i vrevu dalekih lučkih gradova, tajnu drevnih piramida i aleksandrijske biblioteke, toplinu Mediterana, tajne Kartagine, boje Meksika...htela sam strast za koju su živeli i zbog koje su vekovima ljudi polagali svoje živote, jer cenim da je strast ono što pokreće čoveka od nastanka sveta pa do danas...
A dobila sam portret Budimpešte u razdoblju između dva rata,uzdržanu intelektualnu gospodu, tihe salonske razgovore, raskoš jedne ere čije vreme lagano ističe, pritajenu ljubomoru, zauzdanu ljubav i beskrajnu žudnju, vožnju fijakerom po prašnjavim ulicama grada u rana jutra, ćudi Dunava,
njegov miris i tajne koje odnosi sa sobom...
Dobila sam više no što sam se nadala. Dobila sam nešto što me je, poput vraćanja skazaljki na satu, odvelo u nešto što mi je suštinski blisko, a o čemu nikad pre nisam,na taj način,razmišljala.
Gospodin pisac,Šandor Marai me je pronašao,"kupio" me je svojom prefinjenošću izraza i istančanim stilom,svojim građanskim manirima predratnog kavaljera.
Ostavio je trag čežnje poput prvog rukoljuba.
Od ove jeseni pa nadalje i ubuduće ga,sa uzdrhtalom čežnjom držim za vrlo cenjenog i bitnog gosta u svojoj biblioteci.
"Umorno srce moreplovca poče da damara na dodir majskog sunčevog sjaja.
Možda je to najlepše u životu,mislio je,u rasklimanim kolima,naslonjen na štap i sklopljenih očiju. To je najlepše u životu,još jednom doživeti majsko jutro,umiti lice u mirisima i pari šumne prolećne sunčane svetlosti i znati da je život iza nas i ništa nas više istinski ne boli,žene mogu da lažu šta god hoće,muškarci mogu da pljačkaju novac i da premišljaju o svojim zlim lukavstvima,a mi u međuvremenu znamo da život ide dalje ravnodušno, s nama i bez nas i sve ono od čega smo patili,raspršuje se u vremenu i sunčevoj svetlosti kao što se rasprši jutarnja magla iznad Dunava na dodir majske svetlosti."
-odlomak iz romana "Sinbad se vraća kući"
prevod s mađarskog Sava Babić
Postoje knjige koje sam pročitala skoro pa u jednom dahu,a postoje i one sa kojima sam jedva nekako izašla na kraj...knjige kojima se,svako malo,vraćam i one koje ostavim posle par stranica jer me nisu dotakle na pravi način. I nije bitno da li su u pitanju klasici,knjige koje su u samom vrhu čitanosti na svim listama,knjige za koje ljudi govore da su im promenile život...ne. Ako ne osećam vezu sa knjigom,ne vredi. Moja duša ih ne želi, a duši se ne valja opirati.
Postoje čak i one knjige pored kojih sam ko zna koliko puta prošla u životu i ne razmišljajući da im dam šansu. Neke od tih knjiga su, ipak, same našle put do mog srca, nekim samo svojim znanim putevima.
Isto tako je i sa piscima, neosporno priznajem.
Tako je u moj život, sa prvim jesenjim danima, sasvim tiho, nenametljivo, ali sa jakom voljom da tu ostane, ušetao Šandor Marai, mađarski pisac.
Ušetao je lako i nonšalantno kao da je došao na čašicu omiljenog likera i parče Esterhazi torte u staru budimsku poslastičarnicu, na već ugovoreni sastanak.
Isprva sam se, moram priznati, sa velikom nevericom pitala otkud on i zašto bi mene uopšte zanimao građanski život u Mađarskoj između dva svetska rata, o kome piše.
Nisam mu odmah pružila šansu. Danima sam ga zagledala, posmatrala, razmišljala da li da ga pustim u svoj čitalački život jer, naizgled, nije bio moj tip.
Izgledao je suviše odmereno,uglađeno i distancirano za moj ukus.
Htela sam pisca koji piše knjige o nekim južnim morima,ostrvima,...htela sam da osetim povetarac na licu koji donosi miris soli i vrevu dalekih lučkih gradova, tajnu drevnih piramida i aleksandrijske biblioteke, toplinu Mediterana, tajne Kartagine, boje Meksika...htela sam strast za koju su živeli i zbog koje su vekovima ljudi polagali svoje živote, jer cenim da je strast ono što pokreće čoveka od nastanka sveta pa do danas...
A dobila sam portret Budimpešte u razdoblju između dva rata,uzdržanu intelektualnu gospodu, tihe salonske razgovore, raskoš jedne ere čije vreme lagano ističe, pritajenu ljubomoru, zauzdanu ljubav i beskrajnu žudnju, vožnju fijakerom po prašnjavim ulicama grada u rana jutra, ćudi Dunava,
njegov miris i tajne koje odnosi sa sobom...
Gospodin pisac,Šandor Marai me je pronašao,"kupio" me je svojom prefinjenošću izraza i istančanim stilom,svojim građanskim manirima predratnog kavaljera.
Ostavio je trag čežnje poput prvog rukoljuba.
Od ove jeseni pa nadalje i ubuduće ga,sa uzdrhtalom čežnjom držim za vrlo cenjenog i bitnog gosta u svojoj biblioteci.
"Umorno srce moreplovca poče da damara na dodir majskog sunčevog sjaja.
Možda je to najlepše u životu,mislio je,u rasklimanim kolima,naslonjen na štap i sklopljenih očiju. To je najlepše u životu,još jednom doživeti majsko jutro,umiti lice u mirisima i pari šumne prolećne sunčane svetlosti i znati da je život iza nas i ništa nas više istinski ne boli,žene mogu da lažu šta god hoće,muškarci mogu da pljačkaju novac i da premišljaju o svojim zlim lukavstvima,a mi u međuvremenu znamo da život ide dalje ravnodušno, s nama i bez nas i sve ono od čega smo patili,raspršuje se u vremenu i sunčevoj svetlosti kao što se rasprši jutarnja magla iznad Dunava na dodir majske svetlosti."
-odlomak iz romana "Sinbad se vraća kući"
prevod s mađarskog Sava Babić
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
Избриши